Moja sestra se udala pre deset dana. Svadba kao iz bajke – sve je bilo savršeno. Ali naravno, u svakoj bajci mora da se pojavi i neka veštica, ili bar jedna klasična „svekrva s Balkana“. Pa da. Njena svekrva, ponosno joj uručuje poklon nakon svadbe – i pazite sad – ne lančić, ne minđuše, ne zlato… nego rokovnik sa receptima koje je ona lično godinama pisala.
Kao da će sad moja sestra svaki dan kuvati istu čorbu kao što je ona pravila. Kao da se njen sin, moj šurak, ne može priviknuti na drugačiji ukus hrane. Mislim, žena je zbilja verovala da je to najdragoceniji poklon za mladu. Rokovnik. Sa receptima. Mislim… stvarno?
Ali dobro, daj da vidimo šta to famozni rokovnik sadrži. Danas smo ga otvorile, čisto iz radoznalosti… i stvarno smo se zaledile od smeha. Prvi recept – palačinke! I ne bilo kakve, već palačinke sa merom “jedna čaša mleka, dve šolje brašna, malo ulja, prstohvat soli…” Prstohvat?! Koji prst? Mali, srednji? I koje šolje? Espresso šoljice ili one od 3 deci? Ludilo mozga. Isto je i za ostale recepte – mere po „osećaju“, bez ikakve preciznosti. Šta, treba da zovemo svekrvu da meri za nas?
I najjače od svega – moja sestra nikad u životu nije razbila jaje. Dobro, razbijala je ona „jaja“ i „pržila kobasice“, ali ne za doručak, ako me kapirate… 
Za to joj recept ne treba – ima prirodan talenat. Devojka je moderna, urbana, zna da se snađe, ali da pravi punjene paprike? Teško.
E, svekrvo draga, da si taj rokovnik meni dala, ne da bih ti se zahvalila, već bih ga bacila direktno u peć! Možda bi bar tada mirisao na nešto jestivo.
Ali dobro, neka se veseli žena. Možda i nauči nešto. Mada, poznajući moju sestru, “PIP” će ona nju u kulinarstvu za manje od mesec dana. Jer što bi rekla stara poslovica – ko zna, zna… a ko ne zna – napiše u rokovnik.