U današnjem članku bavićemo se duboko emotivnom i teškom temom – odnosom između roditelja i dece, posebno kada taj odnos preraste iz ljubavi i međusobne podrške u teret. Priča jedne mlade žene iz Srbije, podeljena na društvenim mrežama, otkriva složenost porodičnih odnosa i unutrašnji konflikt između osećaja dužnosti i ličnih potreba.
- Odrastanje ove žene bilo je obeleženo siromaštvom, emocionalnim zanemarivanjem i nepravednim zahtevima. Još kao dete suočavala se s oskudicom u svakodnevnom životu. Njen otac, iako prisutan fizički, nije ulagao u porodicu. Porodične finansije bile su nestabilne, a majka je često morala da čeka oca da donese novac, kako bi kupila najosnovnije stvari – poput hleba. Ekskurzije i užine bile su retki luksuz, a glad je bila čest saputnik.
Najranija sećanja vezana su za to da je pozajmljivala novac od vršnjaka, jer joj roditelji nisu mogli ili nisu želeli da pruže ni minimum. Ipak, osećaj “bogatstva” prvi put je osetila kada je dobila 3.000 dinara za Novu godinu – trenutak koji je bio izuzetak, a ne pravilo.
Kada je odrasla i počela da radi, očekivala je da će konačno imati slobodu i sigurnost, ali stvari su se razvijale drugačije. Roditelji su tada počeli sve češće da traže novac. U početku je to činila bez razmišljanja, iz osećaja odgovornosti, ali i potrebe da pomaže onima koji su je odgajili. Nije imala dilemu – pomagala je bez zadrške.
Međutim, kako su godine prolazile, zahtevi nisu prestajali. Naprotiv, postajali su sve češći i zahtevniji. Iako je često davala i po pola svoje plate, ti iznosi nikada nisu bili dovoljni. Čak i kada bi slala veće sume, zahvalnosti nije bilo. Umesto toga, dobijala je optužbe da je nezahvalna ili da izmišlja. Najteže joj je padalo to što su roditelji negirali da su ikada tražili pomoć, iako je do tada već poslala više stotina hiljada dinara.
- Nakon što se odselila u nadi da će naći mir i nezavisnost, pritisak se samo pojačao. U dve godine odseljenog života poslala je roditeljima skoro 400.000 dinara, ali to i dalje nije bilo dovoljno. Njeni pokušaji da objasni da i sama ima potrebe, obaveze i planove, nisu nailazili na razumevanje. Bolelo ju je što novac koji šalje ne odlazi samo na osnovne potrebe, već i na cigarete, alkohol i druge nepotrebne stvari.
U jednom trenutku počela je da oseća da je njezina pomoć postala očekivanje, ne izraz brige, već nešto što se podrazumeva. I najgore od svega – roditelji nisu pokazivali istinsku zainteresovanost za njen život. Nikada joj nisu pisali da pitaju kako je, da li je umorna, srećna, tužna. Komunikacija se svela na zahteve.
Pitanje koje si je postavila – da li može i treba da prekine kontakt – duboko je kompleksno. Kaže da ne želi da izgubi roditelje, da bi je pojela griža savesti ako bi im se nešto desilo dok su u godinama, a ona bi bila odsutna. Međutim, život u stalnom osećaju krivice, u kom stalno bira između svojih potreba i roditeljskih zahteva, ostavlja je emocionalno iscrpljenom.
U komentarima na njeno svedočenje, mnogi ljudi su je podržali i pokušali da je uteše. Poručili su joj da nije loša osoba ako postavi granice, da nije manje vredna ćerka ako nekad kaže „ne“. Jer pomoć, koliko god iskrena bila, ne sme da preraste u obavezu. Ljubav između roditelja i dece ne meri se novcem, niti roditeljstvo daje pravo na emocionalnu ucenu.
U današnjem društvu, gde se očekivanja često prenose bez razmišljanja s generacije na generaciju, postavljanje granica u odnosu sa roditeljima još uvek se doživljava kao nepoštovanje ili sebičnost. Međutim, granice su potrebne kako bi se sačuvala emocionalna ravnoteža. Ako ljubav postane jednostrana, ako se svodi samo na ispunjavanje tuđih potreba, ona prestaje da bude ono što jeste – uzajamna i bezuslovna.
Ova priča ne osuđuje. Ona osvetljava – koliko je teško biti rastrzan između prošlosti i sadašnjosti, između dužnosti i samopoštovanja, između roditeljske figure i vlastitog mira. I koliko je važno naučiti da ponekad, u ime ljubavi prema sebi, moramo reći „dosta“.