U današnjem članku govorićemo o jednoj od najčešćih grešaka koju roditelji prave u vaspitanju svoje dece, često nesvesni koliko tišina, povlačenje i ignorisanje mogu da ostave dubok trag u duši deteta.
- Iako neka deca deluju zrelo i pametno za svoje godine, ona su i dalje samo deca – ne umeju da razumeju suptilne emocionalne poruke, niti da prepoznaju kada roditelj koristi ignorisanje kao sredstvo korekcije ponašanja.
Roditeljski zadatak nije samo da kazni loše ponašanje, već i da nauči dete kako da prepozna grešku, kako da se popravi, i što je najvažnije – da zna da je voljeno i prihvaćeno čak i kada pogreši. Mnogi roditelji zaborave da je dete još uvek u fazi razvoja, i da svaki nestašluk ili greška ne dolazi iz zle namere, već iz neiskustva, radoznalosti ili nezrelosti. Zato je reakcija odraslih u tim trenucima ključna.
Jedna od najštetnijih reakcija koju roditelj može imati jeste ignorisanje. Iako se možda čini kao efikasna metoda – jer odrasli, kada ih neko ignoriše, umeju da osete krivicu i izvinu se – kod dece to ima suprotan efekat. Ignorisanje nije vaspitanje, to je način da se dete nauči da ljubav može biti povučena, da se roditeljska pažnja zaslužuje isključivo dobrim ponašanjem, a da greške vode ka odbacivanju.
Kada roditelj ignoriše dete, ono ne uči da ispravi grešku, već da je krivica njegova suštinska vrednost, čak i onda kada nije jasno šta je uradilo pogrešno. Taj osećaj krivice često ostaje u detetu i nosi se i u odraslom dobu. Ako svaki put kada pogreši, dete ostane bez pogleda, bez reči, bez dodira – ono ne uči šta da popravi, već uči da više ne vredi.
- Zamislimo sledeću situaciju: dečak od šest godina slučajno prospe supu. Otac, iznerviran, viče, zatim zaćuti, okrene glavu i ne obraća mu se. Dečak pokušava da se približi, da ga dodirne, ali nailazi na zid tišine. U glavi tog deteta nastaje misao: “Vredim samo kad sam dobar. Bolje da odem u sobu i postanem nevidljiv.” Time dete zaključuje da je ljubav uslovljena ponašanjem, a ne bezuslovna, kako bi trebalo da bude.
U takvoj situaciji mnogo korisniji pristup bio bi da otac kaže: “Hajde zajedno da obrišemo supu.” Na taj način ne ignoriše se greška, već se ukazuje da ponašanje nije bilo u redu, ali dete kao ličnost nije odbijeno. Tada dete uči da i kad pogreši, roditelj ostaje prisutan. Da ljubav nije privilegija za poslušne, već osnova bez obzira na sve.
- Slično se dešava i kada dođe do sukoba među decom. Na primer, četvorogodišnja devojčica udari brata. Majka je izgrdi, ali zatim odlazi, okreće glavu i ignoriše pozive deteta. Time devojčica ne uči da je udarac pogrešan, već da nema pravo na ljubav ako pogreši. Takvo dete vremenom počinje da veruje da mora da zasluži prisustvo i pažnju, i da je važno samo kada je savršeno.
U tim trenucima, mnogo bolje bi bilo reći: “Ne želim da udaraš svog brata. Hajde da sednemo oboje dok se smirite.” Tako dete dobija jasnu granicu, ali i potvrdu da ga roditelj vidi i voli, i da mu pruža šansu da popravi grešku bez straha da će biti odbijeno. Na taj način dete uči da se ne mora stideti sebe, da greška nije kraj sveta, i da postoje načini da se stvari isprave.
Za decu je najvažnije da znaju da ljubav leči, a da tišina boli. Njihove godine su formativne, nežne, ranjive, i svaki oblik emocionalnog povlačenja u njima stvara tihe rane koje se teško zaceljuju. Dete koje nauči da ljubav može nestati u tišini, postaje odrasla osoba koja ne zna kako da traži toplinu, koja se plaši bliskosti, i koja veruje da je pogrešno po svojoj prirodi.
Roditelj ne mora uvek imati savršen odgovor, ali mora imati prisutnost. Jer dete koje vidi da je roditelj tu i kada je teško, izrasta u osobu koja zna da greška nije kraj, već prilika za učenje, rast i ljubav koja se ne meri uspesima, već ljudskom prisnošću i razumevanjem