U današnjem svetu, nažalost, sve više roditelja suočava se sa strašnom tragedijom gubitka svog deteta, bilo da je ono nestalo pri samom rođenju ili je, još gore, bilo oteto. Mnoge od ovih priča su toliko potresne i šokantne da ne ostavljaju nikog ravnodušnim, a danas ćemo podeliti sa vama jednu od najemotivnijih i najdirljivijih ispovesti koju ćete sigurno dugo pamtiti. Ova priča nije samo o gubitku, već i o nadi, borbi, patnji, ali i o snazi ljudskog duha da se bori za ono što je najvrednije — za svoju decu.
Priča o Li Đingzi, majci koja je nakon 32 godine konačno ponovo pronašla svog sina Mao Jina, predstavlja istinsku inspiraciju i simbol nade za sve roditelje koji su izgubili svoje mališane. Ova nevjerojatna priča počinje 1988. godine, kada je njen dvogodišnji sin, Điu Điu, nestao izvan njihove kuće u Ksijanu, glavnom gradu provincije Šanksi u centralnoj Kini. Njena potraga, koja je trajala više od tri decenije, postala je ne samo njen lični izazov, već i simbol nade i borbe za sve roditelje čija su deca nestala ili bila oteta.
Za Đingzi je sve počelo jednog oktobra kada je dobila telegram od svog poslodavca koji joj je naredio da hitno napusti svoje selo i vrati se kući. Iako nije imala nikakve naznake da se nešto strašno dešava, ubrzo je saznala užasnu vest: njen sin je nestao. U početku je verovala da je možda samo zalutao i da će se uskoro vratiti, ali kako su dani prolazili, nije bilo nikakvih tragova. Bez obzira na to, Đingzi nije odustajala i nastavila je da se bori za njega.
Njena potraga bila je sveobuhvatna – od pisanja letaka, obaveštavanja medija, pa do prekopavanja čitavih oblasti u nadi da će pronaći svog sina. Nažalost, nijedna od ovih akcija nije dala rezultate. Kako je vreme odmicalo, postalo je jasno da nije samo njen sin nestao – u to vreme, trgovina decom postajala je veliki problem u Kini, naročito zbog politike jednog deteta koja je bila na snazi. Iako Đingzi nije bila svesna tog problema u trenutku kada je njen sin nestao, ubrzo je saznala da su otmice i trgovina decom postale ozbiljna prijetnja za mnoge porodice širom zemlje.
Iako su godine prolazile, Đingzi nije gubila nadu. Četiri godine nakon nestanka svog sina, Đingzi i njen muž su se razveli, ali ona nije prestala da traži Điu Điu. Svakog petka, nakon posla, putovala je u različite provincije Kine, istražujući svaki mogući trag koji bi mogao da dovede do njenog sina. Provodila je godine proveravajući sve sumnjive tragove, ali nijedna istraga nije dala željeni rezultat.
- Međutim, ona nije odustajala, i ujedno je počela da pomaže drugim roditeljima koji su se našli u sličnoj situaciji. Njena borba postala je javna, a kroz godine je formirala mrežu roditelja čija su deca nestala i sarađivala sa volonterima i organizacijama koje su pomagale roditeljima da pronađu svoje mališane.
Godine 2009. dogodio se prelomni trenutak u potrazi. Kineska vlada je pokrenula bazu podataka DNK koja je omogućila roditeljima da registruju DNA podatke svoje dece u pokušaju da ih pronađu. Ovo je bila ogromna nada za sve roditelje, jer je omogućila povezivanje porodica sa njihovim nestalim članovima. Ipak, Đingzi je još uvek čekala svoj trenutak. Strpljenje, međutim, nije bilo uzaludno.
Iako je tokom godina primila brojne lažne tragove i obmane, Đingzi nije prestajala da se nada. Svaka nova informacija, ma koliko se kasnije ispostavila kao netačna, bila je podsticaj za nastavak potrage. I tako je, nakon više od 300 lažnih tragova, konačno primila poziv koji će joj zauvek promeniti život — njen sin je pronađen. Mao Jin je bio identifikovan kao odrasli muškarac iz Čengdua, koji je otet kao mali i odgajan od strane drugih roditelja. Kada je DNK test potvrdio podudaranje, Đingzi je saznala da je njen sin pronađen, ali ipak je morala čekati još nekoliko dana pre nego što je mogla da se sretne sa njim.
I došao je trenutak 18. maja 2025. godine — dan kada je Đingzi napokon imala priliku da ponovo zagrli svog sina. Nervozna i uplašena, nije znala šta da očekuje. Da li će je prepoznati? Da li će je prihvatiti? Svi strahovi su nestali u trenutku kada je Mao Jin potrčao prema svojoj majci, zovnuo je “Majko!” i obgrlio je, vraćajući se u njen zagrljaj. Bio je to trenutak potpunog emotivnog oslobođenja, trenutak koji je čekala više od tri decenije.
Priča o Đingzi nije samo priča o jednom majčinom neumornom traganju za svojim detetom, već i o univerzalnoj temi nade, istrajnosti i borbe za ljubav i obitelj. Nema ništa vrednije od toga da se vratite u zagrljaj svog voljenog, a Đingzi je svojim životom dokazala da ni najteže okolnosti ne mogu ugasiti želju da se ponovo nađe put ka onome što je najdragocenije.
Ona nije samo pronašla svog sina, već je kroz svoju borbu pomogla i mnogim drugim roditeljima da ponovo pronađu svoju decu. Njena priča je svetli primer nade, posvećenosti i ljudske snage, koja nas podseća da ljubav i istrajnost mogu pobediti i najteže prepreke.