Reči na mom dlanu

„Sjajna, potpuno nesentimentalna ljubavna priča s nezaboravnom i neodoljivom junakinjom.“ The Times

U doba kada devojka nižeg društvenog položaja nikako nije mogla biti pismena, pogotovo ne do te mere da razmenjuje pisma s čovekom briljantnog uma kakav je bio Rene Dekart, Helena Jans je izuzetak i retkost, pojava koja svakako mora zagolicati maštu.

Ona radi kod gospodina Sardženta, engleskog trgovca knjigama. Iznenada u Sardžentov dom stiže novi stanar, mesje Dekart. To je onaj Dekart i za njega sve mora biti pripremljeno savršeno i kako mesje zahteva.

Ispisujući prva slova i prve reči na svom dlanu, Helena Jans postaje deo malog Dekartovog eksperimenta „da li su žene sposobne da uče“, ali kako napreduje sa umećem pisanja i još više sa umećem crtanja, tako zauzima sve bitnije i sve veće mesto u Dekartovom životu. On je opčinjen i oduševljen svime što nije primećivao u svakodnevnom životu dok mu Helena na to nije počela da skreće pažnju. Njihova dva potpuno razlčita sveta počinju da se prožimaju, a ipak ostaju odvojeni. Helena i Dekart suočiće se sa velikom nesrećom zbog koje će morati da odluče da li je njihova ljubav uopšte moguća.

„Izvanredno pitka i osećajna priča. Usmeravajući misli neočekivanim stazama i razotkrivajući Dekartov svet, Reči na mome dlanu su uistinu divan i zanosan roman.“ LoveReading

„Izvanredan roman koji istovremeno predočava prekrasnu sliku Amsterdama u sedamnaestom veku i konačno dodeljuje Heleni Jans njeno zasluženo mesto u istoriji.“ Foor Books’ Sake 

Odlomak:

Vrtela sam se po sobi, ukoštac s njom, u najmanjem mogućem krugu. Ono što sam ja htela nije bilo tu. Njegov sat, njegove hartije, njegova čaša s perima: raščišćeni, nestali. Tu sobu sam već bila videla praznu i tad mi to nije smetalo; sad je praznina samo umnogostručavala moj bol. Nisam želela ni novčić, ni zalogu prošlosti, ni bilo kakvu uspomenu. Želela sam reči, neku belešku – ali njih nije bilo. Otišao je bez najave. Što je njegovo, poneo je sa sobom.
Digla sam čaršave koje je odgurao nogama niz krevet; dušek mi je bio hladan pod rukom. Čak i ništa ima oblik, pomislila sam. Ono što je bilo, što je moglo biti.
„Helena?“, doviknuo je gospodin Serdžent iz prizemlja, sa oštrinom koju nisam pre kod njega čula. „Helena?“
Sklupčala sam prste u dlan.
„Helena!“ Ovoga puta glasnije, u njemu nešto krto, nešto što samo što se nije rasprslo.
Uhvatila sam se čvrsto za ogradu stepenica, primirila se, pa krenula dole. Žmirnula sam da obuzdam suze i obrisala oči bridom šake. Poda mnom su ulazna vrata stajala otvorena; sva toplota je bila izašla iz kuće. Pošla sam po pločicama koje sam juče čistila. Koračala sam onako kako uvek koračam – na prstima, da ne ostavim trag. A onda sam stala. Videla sam da me Limuzenac i gospodin Serdžent čekaju napolju. Stala sam na pod čitavim stopalom, digla glavu, produžila da hodam i nisam gledala dole. Kad su me videli da dolazim, razdvojili su se i povukli se u stranu. Niko ni reč nije progovarao. Nije ni bilo potrebe – znala sam šta misle.
Kočijaš je podesio dizgine, a onda bacio moj zavežljaj na krov kočije. „Unutra imate samo perje?“, našalio se gledajući me mirno, netremice.
Konji su se premeštali s noge na nogu i grizli žvale. Pognula sam glavu i ušla, a vrata su škljocnula kad sam ih zatvorila za sobom. Na oba sedišta ležalo je po jedno presavijeno ćebe, na podu pletena korpa puna hrane: jabuke, dva velika hleba, sir, malo suvog mesa – dovoljno za dva do tri dana, možda i za duže. Previše hrane. Od samog pogleda mi se smučilo.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši