Oliver Gerati je već uveliko kolutao očima, jer je strpljenje počelo lagano da ga izdaje, dok je sa druge strane slušao priču svog druga iz detinjstva Entonija.
Prestani da brbljaš, pomislio je i ne slušajući ga više.
Nisi ti uopšte pogrešio profesiju, Entoni, proletelo mu je kroz glavu.
I rođenu bi majku uspeo da ubediš kako ćemo se opet pretvoriti u majmune, ako budemo nastavili da radimo ovim tempom, jer je Darvinova teorija potvrdila donekle, da smo radom mi postali od njih.
– Mislim da ne treba da te podsećam kako mi duguješ uslugu – čuo je Entonija kako mu otvoreno stavlja do znanja da mora primiti tu devojku koja je zapravo bila Entonijeva ljubavnica.
– Polako, Entoni – umirivao ga je.
– Ništa ne mogu da ti obećam, jer meni treba neko ko će da radi.
– Daj… – cerekao se. – Da radi? Njoj malo progledaj kroz prste.
– To ne mogu – rekao je Oliver odlučno. – Meni treba radnik, a ne manekenka u advokatskoj kancelariji.
Entoni je nešto mrmljao sebi u bradu, dok je Oliver strpljivo čekao.
– Dobro – promucao je Entoni pomirljivo. – Makar je primi na razgovor.
– Toliko mogu.
– Samo da je vidiš – uzdisao je. – Uveren sam da ćeš se predomisliti. Ona je prava bombonica.
– Zašto je ne zaposliš kod sebe, Entoni? Meni od saradnika trebaju neki drugi kvaliteti, a ne fizički izgled. Koliko pričaš o njoj još mi nisi rekao šta zna i kako radi. Kako se ponaša? Zaboravljaš da sam na poslu profesionalac i jednostavno me ne interesuju ženske čari. Ako to voliš, zaposli je kod sebe i gledaj je po ceo dan – obično nije bio toliko neprijatan, ali više nije mogao da trpi ovaj razgovor.
