Nekada sam mislila da ostajanje nakon radnog vremena pokazuje da sam timski igrač. Svake večeri, kada bi svi otišli kući, ostajala sam za svojim stolom popravljajući isti izveštaj. Nije bio moj — bio je šefov. Njegov brzopleto urađen, pun slovnih grešaka i netačnih podataka, morao je da se pošalje pre jutra. Ja sam ga uređivala, proveravala brojke i doterivala jezik.
Nisam se žalila. Govorila sam sebi da pomažem firmi, da čuvam reputaciju. Ali istina Pokrivala sam nekog ko to nikad nije ni primetio.
Jednog dana, na jutarnjem sastanku, moj šef me je pogledao i sa podsmehom rekao: „Zahvalni smo na tvojim… herojstvima, ali nisi plaćena da budeš heroj.”
Svi su se nasmejali. Osim mene. Osećala sam se kao da me neko ošamario. Nije bilo „hvala“, nije bilo „dobro urađeno“. Samo uvreda pred celim timom.
A onda je, kao da to nije bilo dovoljno, poslao mejl celom osoblju: „Podsetnik: prekovremeni rad nije dozvoljen bez prethodnog pisanog odobrenja.“
Gledala sam u ekran, šokirana. Nije mi ni direktno napisao — samo hladna, opšta politika, očigledno upućena meni. U redu, pomislila sam.
Ne želite prekovremeno? Nećete ga ni dobiti. U 17:00 sam se odjavila i pustila greške da ostanu.
Sledećeg dana radila sam samo svoj posao. Niti sam ostajala duže, niti sam otvarala njegov izveštaj. Nisam ispravila ni jedno jedino slovo.
Tačno u 17:00 sam spakovala torbu i otišla, ostavivši njegov nedovršeni nacrt u zajedničkoj fascikli — sa svim greškama: pogrešnim brojkama, pogrešno napisanim imenima, zastarelim grafikonima. Pre bih ostajala da sve to sredim. Ali sada Nije moj problem.
Nedelju dana kasnije, klijent je dobio izveštaj — tačno na vreme, ali ovog puta, nije bio savršen. Završilo se katastrofom. Dok sam oko 19:00 večerala u miru, telefon je počeo da zvoni.
Prvo grupna poruka: „Zašto se ovi podaci ne slažu sa prošlonedeljnim?“ Zatim direktna poruka od šefa: „Jesi li pregledala izveštaj?“
Nisam odgovorila. Bila sam sa suprugom, uživala u večeri koju mesecima nisam imala vremena da priuštim.
Do 21:00 klijent je bio besan. Održan je kasnovečernji poziv sa rukovodstvom. Ljudi su panično pokušavali da preprave izveštaj, ali šteta je već bila učinjena. Ja sam te noći spavala kao beba.
Sledećeg jutra, kada sam ušla u kancelariju, moj šef nije mogao da me pogleda u oči. Nije rekao ni reč. Izgledao je iscrpljeno. Slomljeno. Ramena su mu bila malo pognuta.
Prvi put je seo i sam proverio svoj rad. Nije se izvinio. Nije ništa rekao. Ali nikada više nije pravio šalu na račun „herojstva“. I nikada više nije poslao mejl o zabrani prekovremenog rada.
Mir — zaslužen.
izvor: brightside.me
The post “Ranije sam tiho ispravljala izveštaje svog šefa posle radnog vremena…” appeared first on Zdravlje priroda.