Silvana je kritičkim okom po-smatrala sliku na kojoj je radila, ali je uporno lajanje njenog psa natera da odloži četkicu i izađe u dvorište. Pas je lajao u pravcu dvorišta gospođe Noveli. Ne bi to bilo tako čudno, da u toj kući već godinama niko nije živeo. Gospođa Klaudija Noveli je odavno prešla kod sina koji je živeo u Napulju.
– Toto, dođi ovamo! – Silvana pozva psa.
Iza ograde se pojavi nepoznati muškarac i veselo joj mahnu. Silvana se iznenađena zagleda u njega.
– Zdravo! – rekao je.
– Zdravo. Da li se poznajemo, gospodine…?
– Đovani Ranijeri – kao iz topa odgovori muškarac. – Tek sam stigao. Vi ste verovatno Silvana Koreli?
Delovao je pristojno i to je umirilo, ali ipak nije bila sigur-
na šta taj mladi čovek obučen u izlizane farmerke i pamučnu majicu radi u dvorištu gospode Noveli.
– Da, ja sam Silvana Koreli. Stanovaćete u kući gospođe Noveli ili ste neko od rodbine? – upita ona.
– Da. Stanovaću ovde. Dosadašnja vlasnica je odlučila da proda kuću.
– Onda, dobrodošli u Otranto! Nadam se da će vam se svideti život u našem malom mestu -osmehnu se Silvana.
– Hvala na dobrodošlici! I tebi, Toto. A, da! Umalo da zaboravim da vam prenesem srdačne pozdrave od gospode Noveli.
– Hvala. Ona je dobra žena i veoma mi je bila draga. Name-ravate da adaptirate kuću?
– Ne, mnogo mi se dopada ovako kako jeste, ali ću je svakako okrečiti. Nameravam da prvo sredim dvorište – reče Đovani.
