Glas joj je bio umiljat, a u njemu se osećao strani naglasak. Robert je bio siguran da devojka nije bila iz Linkolna, niti iz okoline.
Ushićeno je posmatrao njene ažurne oči, pune topline. Guste trepavice su ih uokviravale i od dužine su se mrsile uvek kada bi trepnula. Nikada nije video lepše oči, pomislio je.
-Radujem se što mogu da vam predam vaš izgubljeni šal -rekao je i učtivo se naklonio.
Devojka je spustila pogled.
-Čini mi veliko zadovoljstvo što mogu da vam učinim uslugu -dodao je.
Devojka je sa ljubaznim osmehom uzela šal iz njegove ruke, ali njegove poslednje reči su je zbunile. Bilo joj je jasno da je taj mladić tražio način da se upozna s njom. Ipak, mada je bio veoma zgodan, čak i lep, Olivija nije imala nameru da se s njim bliže upoznaje.
Ona nije želela nikakva poznanstva i nikakva flertovanja. To bi joj samo oduzimalo vreme, a njena stipendija joj nije bila dodeljena da traći vreme na takve stvari.
Olivija je morala dobro da računa, pre nego što bi potrošila neku paru. Sem toga, bila je izuzetno ambiciozna i želela je da završi studije na vreme. Mladići su joj samo smetali da to sprovede u delo.
-Vrlo ljubazno od vas. Mnogo vam hvala – rekla mu je kratko.
Posle toga je brzo sišla niz stepenice i trenutak kasnije čulo se
kako su njene potpetice odjekivale, dok je hitrim koracima grabila kroz prostrani hol prema izlazu.
Mladi Robert je ostao razočaran i bespomoćan na stepeništu. On se nadao da će sklopiti poznanstvo sa tom devojkom i izgledalo mu je da je ovo bila idealna prilika.