“Iznenada, vrata zgrade preko puta su se otvorila i ona je izašla ruku pod ruku sa nekim muškarcem. Gledala je u njega i oboje su se razdragano smejali. Bilo je očigledno da pričaju o nečemu što ih je oboje zasmejavalo. Džef se sledi od onoga što je video. Njegovo preplanulo lice odavalo je potpunu zaprepašćenost. Dve nedelje ju je posmatrao i potpuno je upoznao njene navike. Svakog jutra stizala je u osam, sama. Zatim bi, opet a sama, tačno u dvanaest ili neki minut kasnije izlazila na ručak. U jedan bi se vratila u zgradu, takođe sama. A danas, baš kad je hteo da joj se približi, izašla je s muškarcem koji ju je držao pod ruku i bilo je očigledno da joj se sviđa. Pratio ih je pogledom sve dok nisu zamakli za ugao i nestali. Sedeo je nepomično još oko pet minuta gledajući u onaj ugao iza koga su iščezli. Ĉudno se osećao. Po glavi su mu se vrzmala razna pitanja, obuzimala su ga čudna osećanja. Strah i zabrinutost. Šta ako joj je to muž? Šta ako je udata? Pa on u protekle dve nedelje o tome nije ni pomislio. Izgledalo je da je potpuno sama.”
