Melisa je neopisivo patila za čovekom kojeg je volela i sa kojim je bila tako srećna, ali činjenica da joj je voljeni muškarac ostavio ćerku koja toliko liči na njega a uz to, i nosi njegovo ime, pružala joj je utehu. Takođe, dužnost da brine o Eriki nije joj dozvoljavala da se prepusti depresiji. Vrlo brzo je shvatila da će propasti ako samo sedi kod kuće i plače, prebirajući po porodičnim fotoalbumima, i uranjajući uplakanim licem u ono što je ostalo za Erikom, majice, košulje i džempere koji su još uvek mirisali na njega.
Morala je da nađe posao, i to solidno plaćen. Pre udaje i rođenja ćerke radila je kao „rial-estejt” agent, imala je prilično iskustvo, i odlučila je da se sada ponovo vrati tom poslu. Moglo bi se reći da je imala ludu sreću, jer prvo mesto za koje je konkurisala bilo je upravo ovde, u kompaniji Džefa Dokerija. Džef je bio zahtevan poslodavac ali isto tako je mnogo i davao. Procenio ju je kao vrednu i sposobnu i pružio joj mogućnost da brzo napreduje, za kratko vreme postala je njegova desna ruka. Očekivao je od nje maksimalnu posvećenost, ali je i imao razumevanja za njene potrebe, baš kao sada.
