U današnjem članku donosimo priču o ženi koja je svojim životom srušila granice koje su joj postavljene rođenjem, društvom i zakonima.
Priča Bahie Suleimani dolazi iz sveta u kojem su ženama uskraćena osnovna prava – pravo na izbor, obrazovanje, zaposlenje i slobodu. U tom okruženju, gde je žensko telo često viđeno kao teret, a ne kao izvor života i snage, Bahia je postala simbol borbe, hrabrosti i ljubavi. Rođena bez privilegija, bez škole, bez sigurnog doma, bez sistema podrške, imala je samo jedno – odlučnost da preživi, i to ne zbog sebe, već zbog svoje porodice.
- Kada joj je muž postao nepokretan, a dete ostalo gladno, Bahia nije poklekla pod težinom očaja. Nije tražila milostinju ni sažaljenje. Umesto toga, uzela je stvar u svoje ruke i donela odluku koja joj je promenila život. Skinula je tradicionalni veo, odrekla se svog ženskog identiteta i postala “Bakar” – građevinski radnik koji danima nosi vreće cementa, meša malter i penje se po skelama. U tom svetu, više nije bila žena. Bila je par ruku i leđa, bila je radna snaga koja se nije smela slomiti. Nije postojalo mesto za emocije, bol ili slabost. Postojala je samo potreba da se preživi.
Prve nedelje u muškom svetu bile su mučne. Svaki pokret, svaki pogled, svaki ton glasa morao je biti pažljivo kontrolisan. Morala je govoriti dublje, hodati teže, sakriti sve što bi je moglo odati. Nije više imala ime. Bila je radnik, najamnik čije postojanje zavisi od toga koliko može da nosi, a ne od toga ko je. Čizme koje su joj ranjavale stopala postale su svakodnevna zaštita – ne od fizičke opasnosti, već od otkrivanja.
Ali kako to često biva, svet prema onima na dnu retko pokazuje milost. Kada su troškovi života i lečenja njenog supruga postali nepodnošljivi, Bahia je donela novu odluku. Ovaj put još težu. U tišini, daleko od svih pogleda, prodala je svoj bubreg. Nije to bila humanitarna donacija s zahvalnicom, već očajnički čin preživljavanja. Operacija bez sigurnosti, bez osiguranja, bez prava da se oporavi kao čovek. Sve to da bi njeno dete jelo, da bi njen muž mogao da diše.
- Međutim, kad je istina napokon izašla na videlo, svet joj nije uzvratio zahvalnošću. Umesto priznanja i pomoći, Bahia je dočekana s kaznom. Policija joj je zaplenila vozilo kojim je prevozila građevinske materijale, a kazna koju nije mogla da plati odvela je i poslednju nadu. Tek tada, kad joj je sve bilo oduzeto, svet je čuo ime Bahia Suleimani. Tek tada su ljudi počeli da se pitaju – ko je ta žena koja je prevarila sistem, ne da bi se obogatila, već da bi sačuvala život svoje porodice?
Njena ispovest u televizijskoj emisiji “90 minuta” pokrenula je emocije širom zemlje. Prikazane su ruke prekrivene žuljevima, lice puno umora i pogled koji više ne skriva ništa – ni bol, ni istinu, ni ponos. Ljudi su počeli da doniraju, obećanja o pomoći su se nizala, ali Bahia zna bolje od svih – nijedna pomoć ne može vratiti godine skrivanja, ni zdravlje izgubljeno na operacionom stolu, ni tišinu kroz koju je morala da prođe.
Ipak, ono što najviše izdvaja ovu ženu jeste to što nikada nije tražila sažaljenje. Nikada. Kada su je pitali kako je sve to izdržala, odgovorila je jednostavno i jasno: “Majka ne bira sebe. Majka bira ono što njeno dete treba da ima.” U toj rečenici sažeta je cela Bahijina borba, ceo njen identitet, celokupan smisao njenog života.
U svetu u kojem se ženama i dalje oduzima pravo da sanjaju, Bahia je pokazala da ne moraš imati moćan glas da bi bio heroj. Dovoljno je imati srce koje ne odustaje, srce koje kuca za druge, bez obzira na cenu. Njena priča nije bajka, nije film, nije legenda. To je stvarnost žene koja je, uprkos svemu, ostala uspravna. Žene koja je bila spremna da izgubi sve – sem dostojanstva.Priča Bahie Suleimani danas nije samo njena. To je priča hiljada nevidljivih žena, koje svakodnevno biraju ono što njihova deca trebaju, umesto onoga što bi one možda želele. I zbog toga, Bahia je – simbol tihe pobede.