Probudi se u mom zagrljaju

U toku cele sedmice je padala kiša. Talasi nabujale reke su se odbijali od obale i razbijali se o kameni most kao da prete da će ga svakog trenutka srušiti.
Amanda je stojala na mostu i posmatrala granu prepuštenu na milost i nemilost snažnih talasa. Odjednom je nestala u viru. Devojka je uzbuđeno počela da se hvata za ogradu mosta, stežući je sve grčevitije.
Samo još nekoliko trenutaka i sve će potonuti u zaborav, govorio joj je neki
unutrašnji glas. Neće biti više patnji. Neće više biti neverstva koje preseče čoveka i uništi kod njega svu životnu radost i poverenje u ljude. Svemu će doći kraj.
Snažni, zahuktali talasi i zavijanje vetra delovali su kao negodovanje protiv
sudbine koja se okrenula protiv Amande.
Devojka je oprezno prekoračila ogradu mosta. Zatvorila je oči od straha kada je osetila vrtoglavicu.
Uvek sam se plašila visine, pomislila je u tom trenutku. Samo još jedan korak, pomislila je. A možda ni to neće biti potrebno. Možda će to vetar obaviti umesto mene.
Odjednom je osetila da joj se telo izdiže. Počela je da vrišti kada je postala svesna da ne pada u reku, nego nazad prema mostu.
Učinilo joj se kao da iz daljine čuje neki poznati glas. – To nije baš tako
jednostavno, veruj mi – rekao je to muški glas.
Kasnije je Amanda čula isti glas dok je ležala na mekom jastuku. – Popij ovo –
Amanda nije imala snage da mu se suprotstavi. Posle toga je utonula u duboki san.
Kada se probudila, u sobi je bilo upaljeno svetlo, a u kaminu je gorela vatra. Trebalo joj je malo vremena da se pribera i da konstatuje da leži kod svoje kuće u dnevnoj sobi.
Još se nije čestito razbudila. Ali, ja sam pošla na sastanak sa Nigelom, pomislila je. Kako to da sam se sada odjednom našla ponovo kod kuće?