Ne znam šta mi je bilo.
Možda kriza srednjih godina, možda slabost, možda glupost — ali sam pogriješio.
Prevario sam ženu koja mi je bila sve.
Nije to bila duga afera, više trenutak slabosti koji sam sebi danima pokušavao opravdati.
Ali svaki put kad bih je pogledao, osjećaj krivice me je gušio.
Jedne večeri nisam više mogao izdržati.
Sjeo sam preko puta nje i rekao:
„Moram ti nešto priznati. Prevario sam te.“
Nije vrisnula. Nije me udarila. Nije čak ni zaplakala.
Samo me gledala — tim tihim, hladnim pogledom koji ću pamtiti dok sam živ.
Rekla je:
„Znaš šta je najtužnije? Ne to što si me prevario… nego što sam ja već odavno prestala vjerovati da me zaista voliš.“
U tom trenutku sve je u meni puklo.
Nisam znao šta da kažem, šta da uradim.
Molio sam za oproštaj, nudio sve — ali bilo je kasno.
Njen mir me ubio više nego bilo koja svađa.
Taj mir je bio kraj.
Danas živim s tim kao s ranom koja ne zarasta.
Jer shvatio sam — nije me slomila njena ljutnja, nego njena tišina.
JEDNAISTINA