U današnjem članku govori se o pritisku koji savremena žena doživljava, kao i o realnosti koja stoji iza slike savršene majke i partnerke.
- Savremena žena je postavljena u ulogu multitaskera, nekako kao stonoga koja mora da funkcioniše na mnogo strana istovremeno. Vozi dete u vrtić, trči na posao, kuva, čisti, ide na trening, organizuje život cele porodice i sve to uz savršenu pojavu i osmeh. Očekivanja su postavljena tako visoko da svaka sitnica postaje test vrednosti — ako ne ispeglaš svaku kragnicu, ako dozvoliš sebi da preskočiš kuvanje, ako se odmoriš na vikend, odmah će te društvo označiti kao lenju ili neodgovornu.
Ovaj bespoštedni pritisak vodi do toga da mnoge žene pregore, osećaju se kao da ne mogu da izađu iz začaranog kruga, a onda kada se to dogodi, okolina samo sažaljivo konstatuje da „nije uspela da se snađe“. Izgubljena, umorna, zaboravna – to je stvarnost iza fasade koja na društvenim mrežama izgleda besprekorna.
Priča o jednoj devojčici iz petog razreda savršeno ilustruje kako se ova očekivanja prenose i na decu. Devojčica je uvek sređena, uredna, sa pažljivo odabranim haljinicama i frizurom, ali u njenom pogledu krije se napetost i strah. Njeni nokti su izgrickani do mesa, a svaki zahtev ili pitanje u školi izaziva paniku jer se boji da neće biti savršena. Kada je jednom ostala sama posle škole, uplakana je priznala da joj je najveći strah bio to što mama kasni. Ne zato što je bila zabrinuta za bezbednost, već zato što je to značilo da mama nije uspela da ispuni očekivanje — nešto što za nju nije bilo dozvoljeno. Ta anksioznost nije rođena u njoj, već je preneta i naučena kroz porodične stavove i neprestani pritisak da mora sve da funkcioniše savršeno.
- Nasuprot njoj, tu je i druga devojčica — opuštena, slobodna, sa šiškama odsečenim na brzinu, bez straha i preteranih očekivanja. Ona ne brine ni šta će obući ni da li je sve u savršenom redu. Nije zanima da li je kući napravljena domaća užina, niti da li je mama stigla na vreme. I upravo ta opuštenost i prihvatanje nesavršenosti donosi joj mir i radost igre, dok se prva devojčica muči sa svakim trenutkom nesavršenosti. Taj kontrast jasno pokazuje kako različiti obrasci i očekivanja utiču na emocionalno stanje dece, ali i odraslih.
U mnogim razgovorima i svakodnevnim zapažanjima, autorica se priseća svog vremena kada je pokušavala da stigne baš sve i bude savršena u svemu — da kuva, da peglam, da spremim domaće, da organizujem i ispratim sve obaveze. Međutim, taj pritisak na kraju je doveo do iscrpljenosti i shvatanja da je mentalno zdravlje mnogo važnije od spoljne slike savršenosti. Naučila je da ne treba biti suviše samokritična, da je u redu ponekad preskočiti trening, pojesti gotovu supu ili pojesti picu bez griže savesti.
Postojanje bez neprestane potrebe za kontrolom i perfekcijom donosi oslobađanje. Naučila je da nije neophodno biti multifunkcionalni stroj bez pauze, da je važno dati sebi dozvolu na grešku i nesavršenost, jer samo tako možemo sačuvati sebe i svoje emocije.
Priču završava priznanjem da su baš one žene koje ne stignu sve, koje ponekad ostave dete da se dosađuje, koje ne prave domaće užine i ne vode računa o svakom detalju — one koje ipak vaspitavaju svoju decu. One ne gaje samo ambicije, već i razumevanje, empatiju i prihvatanje.
Sledeći put kada vidite dete koje paniči jer mu mama kasni dva minuta, važno je da ga utešite i da možda toj mami nežno kažete: „Ne morate sve. Stvarno ne morate. A ako ne verujete meni – pogledajte svoje dete.“Jer, poenta nije da sve stignemo, već da ne izgoremo — ni mi, ni oni koji nas gledaju i vole. Upravo u toj misli leži pravo oslobađanje od društvenih pritisaka i nepravednih očekivanja savršenstva