Shvatila je da Aristotel pojma nema ko je ona. I kako bi kad se nikad nisu sreli licem u lice?
Melani još nije bila načisto da li joj je njegova zabluda zabavna ili zbog nje treba da se naljuti. Ipak je odlučila da ovo prihvati kao nesporazum. Otvorila je usne u želji da Aristotelu Aristidisu kaže da je ona u stvari princeza Melani, ali ih je brzo zatvorila, jer ju je sprečio nekakav unutrašnji glas.
Kao domaćicu, uz brata princa regenta, gosti su je primetili, ali ne onako kako je to Melani želela. Tokom večeri je slušala: Već joj je dvadeset sedam? I još je neudata? Mora da je sirotici teško u senci svoje tepe sestre Alegre… morala bi da bude vrlo inteligentna, ali ko zna da li bi joj i to pomoglo…
Melani se pitala kako bi Aristotel reagovao kad bi mu se ona predstavila kao princeza Menore. Da li bi i on delio opšte mišljenje da je ona ružno pače u porodici?
Kad god ga je pogledala, njeno glupo srce počelo je jače da udara i svaki put su je zasvrbeli prsti od želje da ih zavuče u tu sjajnu, kovrdžavu kosu. I ljutila se na sebe što on može da joj čita misli pošto joj je bilo teško da skrene pogled s njega.
Na svoj užas, Melani je osetila da su joj bradavice očvrsnule i da joj krv brže struji. Dok su joj obrazi goreli, prekrstila je ruke u pokušaju da prikrije koliko je uzbuđena. Naravno, poznavaocu žena kakav je Aristotel ništa nije moglo da promakne. Međutim, i njegovo telo primetno je reagovalo na njene raskošne obline.
