„Posle surovog detinjstva u sirotištu postala je učiteljica devojčici koja je živela sa čovekom koji se zvao mister Ročester i njegovom ludom ženom, zaključnom u potkrovlju, ali u stvari nije bila njihovo dete. Kuća je izgorela i luda žena je poginula. Mister Ročester je bio slep, ali srećan. On je oženio Džejn.“
Ejpril je spustila papir na sto i protrljala slepoočnice. Osvrnula se po spavaćoj sobi kao da traži spas. Ali spasa nije bilo. Bio je to njen život profesorke koja je učenicima drugog razreda predavala engleski. Zurila je s nevericom u taj papir. Autor tog groznog teksta bila je jedna od njenih boljih učenica u prvoj godini, a što je bilo još gore, to je bio najbolji od deset radova koje je dosad pročitala. Bilo je očito da njenim ñacima treba dosta uvežbavanja i načina mišljenja i stila pisanja, a to treba da obezbedi ona – Ejpril Džekson Stoun.
– Ejpril? – Tamnooka tinejdžerka talasaste crvene kose, vezane u debeli konjski rep, provirila je oklevajući u sobu.
– Udji, Meri Lu – nasmeši joj se Ejpril.
– Nadam se da vas ne prekidam – stežući tekst otkucan mašinom, devojka uñe u sobu.
– Pomislila sam, ako biste pregledali – zastala je nesigurno – … moj esej.
– Biće mi drago. – Ejpril uze tekst i poče da ga čita. Na usnama joj se pojavi osmejak ponosa.
Kao i sve što je Meri Lu dosad napisala, ovaj esej je bio blizu savršenstva koje bi svaki profesor engleskog mogao poželeti. Ideje su joj bile originalne i raskošno iskazane, izbor reči vrhunski, gramatika bez greške. Bilo je pravo zadovoljstvo to čitati.
– Divno je, Meri Lu – reče Ejpril devojci. Profesor samo ako ima sreće može očekivati da bude darovan jednom u životu učenikom kao što je ova Vajtova. Ejpril se osećala počašćenom što je tako reći na početku karijere stekla Meri Lu.
Prepoznala je devojčin talent odmah čim joj je njen prvi rad pre dve godine dospeo u ruke. Sada se s nelagodnošću setila kako je tri put proveravala da li je dobro tada pročitala njeno prezime na vrhu strane: Vajt. Ona je bila od Vajtovih? To zbunjujuće otkriće ju je šokiralo. Niko ne bi očekivao izuzetan talent za pisanje od Vajtovih. U stvari, niko u Džeksonvilu nije ni očekivao ništa od Vajtovih osim nevolja.
