Pismo je još uvek bilo tamo, na njegovom pisaćem stolu, gde ga je sinoć ostavio i nikako ga nije mogao prevideti. Morao je još samo da ga potpiše, uredno savije i ubaci u već pripremljenu, adresiranu kovertu, da ga zalepi i pošalje.
Potom više neće moći natrag! Sve do ovog završnog koraka, do odlučujućeg potpisa, ništa se ne može desiti.
Naravno. Benito se ironično osmehnuo. Nije on zalud proveo pola života gradeći solidnu firmu. Svi zaposleni strogo su poštovali njegova uputstva, jer su dobro znali da tako treba, a onda su ih ispunjavali do poslednjeg detalja. Za njega se podrazumevalo da sve u firmi funkcioniše bespre-korno, kao satni mehanizam. Gotovo nikad se nije desilo daje neko zanemario njegova naređenja.
Nije trpeo impulsivnost, emocije koje vode u haos i konfuziju niti bilo šta slično u organizaciji koju je vodio.
Prokletstvo!
Benito je besno dlanom udario po ispoliranoj površini pisaćeg stola, čime je ustalasao vazduh, pa je pismo palo na pod.
Shvatio je đa se sve desilo zato što je za trenutak izgubio samo-kontrolu. Jednom, samo jedan jedini put izgubio je živce i… po-sledice su bile veoma neprijatne.
I nikad više!
I sve to… zbog ove žene.
Benito je smrknuto zurio u zaglavlje pisma stisnutih šaka. Najradije bi ga iscepao i tako sebi dao malo oduška.
Poštovana gospođice Parkin-son…
To je bilo njeno pravo ime, a Benito bi se osećao prokletim ako bi joj se obratio titulom: Poštovana princezo Di Anuncio ili, još gore, da napiše: Draga Grejs… Nije mu bilo važno to što ona ima pravo na oslovlja-vanje imenom i titulom, jer kad bi to izgovorio ili napisao, on bi se udavio. Bio je besan čak i na pomisao da je ta žena zadržala njegovo prezime iako ga je posle jedva godinu dana ostavila bez reči.
Pred očima mu se ukazao njen lik: lepa smeđokosa žena usijane glave, ali zanosnih oblina, čiji je automobil na zaleđenoj londonskoj ulici udario u njegov. Pro-traćio je mnogo više vremena nego što je potrebno za razjašnjavanje detalja osiguranja, a onda su se konačno sporazumeli i pozvao ju je da zajedno popiju čaj. Posle tog čaja postali su nerazdvojni…
Do venčanja.
A taj kratkotrajni brak bio je jedini Benitov promašaj i to je baš opteretilo njegovu savest. Ni pomišljao nije na to da će strast iz nje tako brzo iščeznuti, a pogotovo da će se zajednički život, kome se on toliko radovao, tako brzo okončati. Nimalo lepa priča, koja će uz neophodne pravne korake i potpise uskoro biti zaključena.
Benito je provukao prste kroz crnu kosu zagledan u uredno ispisane redove, sve dok se slova
pred njegovim tamnim očima nisu zamaglila. Da, želeo je da se konačno oslobodi te žene, koja je njegov život okrenula naopačke i koja ga nije volela. To je bila prilika da zatvori jedno gorko poglavlje svoje prošlosti, da Grejs okrene leđa i da, kao slobodan čovek, pođe budućnosti u susret. Pa zašto onda, dođavola, i dalje okleva i razmišlja… zašto se još uvek bori sa sobom? Zašto ne potpiše to prokleto pismo? Najbolje će biti da ga odmah pošalje…
Mora tako biti! Jednom za sva vremena!
Odlučno je uzeo srebrno na-liv-pero i naškrabao je svoj potpis na označeno mesto u dnu pisma, energično ga podvukavši… toliko energično da je pocepao papir. Sad je konačno kraj. Ponovo je slobodan!
Uzeo je ispisani papir, pažljivo gaje presavio i ubacio u koverat. Isporuka poštom u ovom slučaju nije dolazila u obzir.
– Sabina! – pozvao je asistentkinju. – Pobrinite se, molim vas, za to da ovo pismo kurir isporuči na naznačenu adresu.
Hteo je da bude siguran u to da je Grejs dobila dokument. I nek sad ona razmišlja o tome šta će i kako će.
Grejs je neotvoreno pismo bacila na kuhinjski sto, a onda je radoznalost prevladala.
