Trudin poziv da se nađu u gradu zatekao je Nikol u pakleno lošem raspoloženju. Da se radilo o nekome s kim je u svakodnevnom kontaktu, odbila bi bez razmišljanja, ali je tako nešto bilo krajnje neumesno kada je reč o prijateljici s kojom se nije videla skoro tri godine.
Još uvek se s tugom sećala dana kada joj je ova krajem četvrtog semestra, nemajući dovoljno motivacije za nimalo lake studije informatike, saopštila da napušta fakultet i da će da pokuša pokuša da napravi karijeru foto-modela. Ubrzo nakon toga odselila se u Njujork, grad svojih snova.
Prvih nekoliko meseci redovno se javljala, prepuna oduševljenja, šaljući razglednice iz egzotičnih mesta na kojima je snimala ili je obaveštavajući u kojem magazinu je izašla neka njena fotografija.
Kako su se njene obaveze gomilale, tako su i javljanja postala sve reda, da bi se kontakt među njima poslednjih godinu dana gotovo potpuno ugasio.
Budući da joj je Trudi napomenula da u Pitsburg svraća samo u prolazu i da se kratko zadržava, to je kod Nikol otklonilo svaku dilemu u pogledu njihovog susreta, kome se iskreno radovala.
Šteta što me nije zatekla u boljem raspoloženju. No, trudiću se da budem onakva kakvu me pamti sa predavanja na fakultetu, a svoje probleme rešavaću kako znam i umem, ne opterećujući ni nju, ni bilo koga drugoga. Možda mi izlazak i neće loše činiti. Bar će mi nakratko odvratiti misli od Eliota i svega onoga što mi je ovih meseci priredio.
