Marko je nervozno gledao čas u svoj sat, čas u sudiju. Danijel je kasnio več pet minuta i postojala je mogućnost da sudija odloži proces. Jedina uteha u tome bila je što se ni Anabel još uvek nije pojavila. Marko je bacio pogled na svog kolegu, Anabelinog advokata i zaključio da je i on na granici strpljenja.
-Pa gospodo, predlažem da pretres brakorazvodne parnice po pitanju Anabel Foresta i Danijela Patersona odložimo… – počeo je sudija, ali su se u tom trenutku otvorila vrata sudnice i Danijel je kao vetar ušao u nju. Par sekundi kasnije, nonšalantno je sedeo pored Marka.
-Pa gospodo – počeo je ponovo sudija – pošto se jedna od zainteresovanih strana u sporu nije pojavila… – ali su se vrata sudinice ponovo otvorila i u nju je ušla Anabel.
Ne, ona nije uletela kao vetar. Na svojim visokim potpeticama, u tesno pripijenoj beloj Gučijevoj haljini približavala se svom mestu kao da upravo ide na dodelu Oskara.
Sudija Grant Benson, sada sa več tužnim izrazom lica, po treči put lupnuvši čekičem o sto, kratko reče. – Proces može da počne.
Marko je želeo da se nasmeje. Potpuno je razumeo starog Granta Bensona. Njemu se, kao i svima, ovaj proces smučio. Izgleda da je jedino Anabel uživala. Ona nikako nije želela da se odrekne svoje ideje da Danijelu uzme značajnih dvadeset miliona dolara na račun nijihovog razvoda.
Marku, bez obzira što svota nije mala, nikako nije bilo jasno zašto Danijel na to ne pristaje. Znao je da je u trenutku odluke da napusti Anabel, Danijel bio spreman da da mnogo više; bar dvostruko više samo da je se reši.
