Pred oltarom čežnje

Bernarda ga je hvalila, i govorila je o njemu sve najlepše, najavljivala je, čak, i njihovo moguće venčanje. Uprkos tome, Alvina je bila rezervisana prema Antoanu, i izbegavala je njegovo društvo kad god je to mogla.
Nije umela da defmiše šta ju je to odbijalo kod Antoana. Osetila bi, ponekad, njegove neumesne poglede na sebi, ali se ustručavala da o tome govori sa Bernardom. Ona bi joj rekla da joj se samo učinilo, ili da je u prirodi svakog muškarca da odmerava žene. Uvek je, o Antoanu, govorila sa zaštitničkim stavom, braneći, time, svoj izbor ljubavnog partnera. Za razliku od Alvine, koja se odlikovala sklonošću ka samokritici, Bernarda je i sebe, i svet oko sebe, posmatrala na površan način.
Uprkos tome, Alvina ju je smatrala za iskrenu prijateljicu, onu, koja ju je štitila od toga da se oseća usamljeno. Volela ju je, upravo zbog toga što je bila potpuno drugačija od nje same, što je posedovala vatreni temperament i spremnost da uradi sve što bi joj palo na pamet. Smatrala se i njenim dužnikom, s obzirom na to da joj je Bernarda pomogla da se zaposli u kompaniji u kojoj je i sama radila, i da joj je, potom, predložila da žive zajedno, da budu cimerke.
Alvini, koja je nakon završene srednje škole došla u Pariz iz malog grada sa severa zemlje, je to mnogo značilo. Nije morala da se bori za svoje mesto pod suncem, već joj ga je Bernarda, rođena Parižanka, omogućila. Zahvaljujući tome što je dobijala dobru platu i imala odlične uslove za život, Alvini su se stvorili uslovi da upiše fakultet, što je ona i učinila.
Sada, u dvadeset i prvoj godini života, se nalazila na polovini studija engleskog jezika. Bernarda je i za taj aspekt njenog života pokazivala najdublje razumevanje, jer se uvek povlačila kada bi Alvini trebala samoća, kako bi učila i u miru pripremala ispite.
Umele su satima da razgovaraju, ipak, Alvina nijednom nije priznala Bernardi da joj se Antoan ne dopada, i da je on neko u koga ne bi trebalo da ima poverenja.