Lekarka specijalizovana za negu pacijenata na samrti, dr Ketrin Maniks, koja je konsultantkinja u oblasti palijativne medicine, otkrila je tačno šta se dešava sa telom i umom u satima, minutima i sekundama pred smrt. Njen rad u ovoj delikatnoj oblasti omogućio je mnogim ljudima da dobiju duboko razumevanje fizičkih i emocionalnih promena koje prate kraj života. Dr Maniks je opisala složen proces umiranja koji se manifestuje kroz niz “gašenja” u organizmu, koji dovode do karakterističnih promena u disanju, apetitu, snu i drugim fiziološkim funkcijama. Promene u boji kože, noktima i temperaturi tela takođe su jasni znaci da se smrt približava.
Jedan od prvih simptoma koje dr Maniks ističe je gubitak apetita. Ova pojava je sasvim prirodna, jer telo u trenutku umiranja ne zahteva veliku količinu energije. Metabolički procesi u telu postepeno usporavaju, što dovodi do smanjenog interesa za hranom. Međutim, dr Maniks objašnjava da, iako pacijenti možda ne mogu da podnesu regularne obroke, i dalje mogu izražavati želju za uživanjem u omiljenim poslasticama. Ovaj fenomen je interesantan jer ukazuje na to da umirući organizam, iako u procesu usporavanja, zadržava određene oblike želje za zadovoljstvima i užicima.
Osim toga, kako smrt postepeno dolazi, pacijenti često doživljavaju ekstreman umor i nedostatak energije, čak i kada se trude da ostanu budni. Dr Maniks navodi da san postepeno gubi značaj kako telo usporava i priprema se za neizbežnu smrt. Umesto normalnog sna, dolazi do perioda nesvesnosti koji postaju sve duži, a pacijenti su sve manje svesni svog okruženja.
Kako se smrt bliži, srce počinje da kuca slabije, što dovodi do smanjenja krvnog pritiska. Kao rezultat toga, koža postaje hladna i bleda, a nokti mogu poprimiti tamniju nijansu, jer cirkulacija krvi postepeno usporava. Unutrašnji organi takođe počinju slabije da funkcionišu, što može dovesti do periodičnih trenutaka nemira, konfuzije ili dublje nesvesnosti. Ove promene su u velikoj meri neizbežan deo procesa umiranja, a dr Maniks naglašava da se tokom tog vremena pacijenti mogu ponašati na načine koji nisu uobičajeni, uključujući povremenu pometenost i nesvesnost.
Jedan od najzanimljivijih aspekata procesa umiranja, prema rečima dr Maniks, jeste pitanje šta se dešava sa mozgom tokom poslednjih trenutaka života. Iako naučnici još uvek nisu tačno utvrdili koliko od onoga što telo “čuje” ili doživljava u tom trenutku stvarno stiže do svesti umiruće osobe, istraživanja sugerišu da određeni zvukovi i slike mogu i dalje dopreti do mozga. To znači da, iako umirući pacijenti možda nisu svesni svog okruženja, neki stimulusi mogu doći do njihove svesti, što otvara fascinantna pitanja o tome kako mozak procesuira zvuke, slike ili čak prisustvo voljenih u tom trenutku.
Smrt je najneizbežniji deo života, proces koji dolazi za svakog živog bića. Bez obzira na to koliko pokušavamo da se zaštitimo ili da pobegnemo od nje, smrt ostaje neizbežna, istovremeno misterozna i duboko ljudska. Svi mi s vremena na vreme razmišljamo o smrti…
Promene u načinu disanja takođe su ključna komponenta ovog procesa. Prema rečima dr Maniks, disanje kod umirućih osoba postaje automatsko, sa obrascima koje generiše respiratorni centar u moždanom stablu. Iako pacijent možda nije svestan svog disanja, ono postaje otežano i bučno, ponekad praćeno pljuvačkom koja se nakuplja u zadnjem delu grla, bez očigledne nelagode. Kako smrt napreduje, ritam disanja postepeno se menja – od dubokog i brzog do plitkog i sporog – dok se na kraju potpuno ne zaustavi.
Kada snabdevanje tela sa kiseonikom prestane, smrt nastupa brzo. Organi prestaju da funkcionišu, a srce na kraju potpuno prestaje da kuca, što je kulminacija bioloških procesa koji su postepeno usporavali.
- Naučna istraživanja još uvek nisu potpuno razjasnila šta se tačno dešava u mozgu u poslednjim trenucima života, ali postoje teorije koje sugerišu da mozak može “pustiti” poslednje sećanje na važne životne događaje. Jedna od studija, koja je analizirala moždane talase osamdesetsedmogodišnjeg muškarca koji je preminuo tokom EEG snimanja, sugeriše da je tokom tih trenutaka mogao da doživi svojevrsni “flešbek”, odnosno ponovni pregled ključnih trenutaka iz svog života. Ovaj fenomen se ponekad opisuje kao iskustvo ljudi koji su doživeli “blisku smrt”, gde navode da su videli svetlost na kraju tunela ili susreli preminule voljene.
Iako naučnici istražuju šta se tačno dešava u mozgu i svesti umiruće osobe, pitanje zašto toliko ljudi ima slična iskustva ostaje otvoreno. Neki smatraju da promene u mozgu oslobađaju “kočnice” percepcije, što dovodi do lucidnih i intenzivnih sećanja na životne događaje i uspomene. Međutim, ovo je samo jedna teorija, a mnogi stručnjaci imaju različite stavove o ovom fenomenu.
Marija Sinfild, medicinska sestra u hospicu koja je posmatrala mnoge pacijente u poslednjim trenucima života, ističe da pacijenti često imaju stvari koje žele da kažu ili urade pre smrti. Prema njenom iskustvu, pacijenti mogu imati snažnu želju da se pomire sa nekim ili obave nešto što nisu uspeli da urade tokom svog života. Sefild je prisustvovala emotivnim susretima, gde su pacijenti uspostavljali kontakt sa članovima porodice s kojima su bili u konfliktu, a upravo ta gesta pomirenja ponekad je donela veliku emocionalnu olakšicu.
Takođe, mnogi pacijenti u poslednjim trenucima života pozivaju preminule voljene osobe, kao da su prisutne u sobi, što često izaziva duboko emotivne reakcije porodice i medicinskog osoblja. Marija Sinfild podelila je svoje iskustvo iz ličnog života, kada je bila uz svog oca na njegovoj smrtnoj postelji, i svedočila trenutku kada je dozivao svoje roditelje kao da su bili tu, iako su oni već preminuli.
Sve ove promene, ponašanja i iskustva pacijenata pred smrt predstavljaju samo mali deo kompleksnog i duboko emotivnog procesa umiranja. Bez obzira na to što se nauka još uvek bori da razjasni sve aspekte ovog fenomena, jedno je sigurno: smrt je univerzalno iskustvo, ali je svakodnevno svedočanstvo ljudi koji se suočavaju sa njom često ispunjeno nečim izuzetnim i neobjašnjivim.