Logan Deker je upravo počeo da spušta pogled prema njenim dugim nogama. Kada je čuo šta je rekla, opet ju je pogledao u lice. Delovala je sasvim normalno. Ali, mora da je polude-la. Ili on nije dobro čuo.
– Trudna sam – ponovila je još ozbiljnije.
– Molim?
Nije znao šta da odgovori. Njena izjava bila je više od opisa njenog trenutnog stanja. Onaje bila izazov. Mogao je to da pročita u njenim zelenim očima.
– Hvala ti što si me obavestila, ali mogla si i da sačekaš da se dete rodi.
– Želela sam da ti prvi saznaš.
– Postoji li neki poseban razlog za to?
– Postoji odličan razlog.
– Pokušavaš li da kažeš da ja imam neke veze s tvojom trudnoćom?
– Ništa ja ne pokušavam. Beba je tvoja.
Dakota Harding je bila potpuno hladnokrvna, ali se Logan zato preznojavao. Bio je zapanjen. Da bi to prikrio, rekao je.
-Je li to neka šala?
Čak je pokušao i da se nasmeje.
Ljubavni vikend roman 3255
– Nije, gospodine Deker. Nikada nisam volela farsu.
– Ni ja. Ali, ovo sasvim liči na farsu.
– Možeš biti sasvim siguran da niko neće utrčati ovamo i uperiti pištolj u tvoju glavu.
– Trenutno me ništa ne bi moglo iznenaditi. Ti si već uspela da utrčiš ovamo i uneseš bombu.
– Ja nisam utrčala, već zakazala sastanak sa članom gradskog veća, kao što bi to mogao da učini bilo koji građanin.
– Izvinite, gospođo Harding, ali, kada građani zakažu sastanak sa mnom, ja očekujem da ćemo razgovarati o porezima ili gradskom saobraćaju.
– Možda sam mogla da ti se javim na posao, ali nisam želela da pomisliš da je sastanak poslovni.
Prešao je rukom preko svoje guste tamne kose.
– Ne mogu da verujem da govoriš ozbiljno.
– Govorim ozbiljno.
– Sigurna si da ovo nije neka neslana šala?
– Nemam običaj da se tako šalim.
– A kako bih ja to mogao da znam? Pa, ja te jedva poznajem!
Pogledali su se pravo u oči. Dakota je prva sklonila pogled. Logan je prime-tio kako su joj obrazi pocrveneli. I bilo je krajnje vreme! On je bio na muci otkako je ušla u kancelariju.
Dakota je pocrvenela kada se setila koliko je on, zapravo, dobro poznaje. Naročito s obzirom na činjenicu da su se sreli samo jednom. Sećanja su počela da naviru i ona je zaboravila gde se nalazi tog trenutka. Slike tog prvog susreta po stoti put su joj izlazile pred oči.
„Oh, oprostite!”
„Nema potrebe da se izvinjavate.” „Zar vas nisam ubola čačkalicom u prst?”
„Nekoliko šavova i biće kao nov.” Dakota se nasmejala.
„Žao mije.”
„Ma, pustite to.”
„Molim vas, uzmite to parče.”
,,A, ne! Pošto ste se baš na njega na-merili, ni slučajno vas neću razdvojiti.” Dakota se opet nasmešila i pogledala ga. Zaključila je daje izuzetno zgodan: visok, vitak, elegantno obučen. Čak ni to što je nosio uobičajenu božičnu crvenu kravatu nije ga učinilo smešnim, kao što se to dešavalo drugim muškarcima. Jednostavno, ništa nije moglo da naškodi njegovoj muževnosti. Još kad se tome doda širok, topao osmeh, koji je svakog časa postajao sve topliji… „Ja sam Dakota Harding.”
Premestila je tanjir u levu ruku da bi mogla da mu pruži desnu ruku.
„Ja sam Logan Deker”, rekao je.
„Onaj Logan Deker?!”
„Zar postoji neki drugi?”
Nasmejao se i u uglovima očiju mu se pojavio sjaj.
„Mislim, da li ste vi čuveni gradski odbornik Deker, kandidat za gradonačelnika?”
„Taj sam. Drago mi je, gospođo Harding.”
„Veoma mudro.”
„Šta?”
„Ono „gospođo”. Očigledno pokušavate da me navedete na to da vam kažem da li sam udata.”
„Neizvesnost me ubija.”
„Gospođica sam i nikad nisam bila gospođa.”
„Baš imam sreće.”
Gledali su se, oboje zadovoljni onim što vide, dok ih gužva oko stola sa hranom nije naterala da se pokrenu.
„Da probamo ćuretinu?” upitao je.
„Može” rekla je Dakota, mada je po-slednja stvar koja je tog momenta zanimala bila hrana.
Zabava kod Galovejevih je odjednom postala zanimljiva. Oboje su došli tek da ne uvrede domaćine i planirah su da odu što pre. Ah, Logan je zaboravio opravdanje koje je spremio da objasni domaćici svoj odlazak, a Dakota je bila zahvalna što može da prestane da ga smišlja.
„Gde bismo mogli da sednemo?” upitao je Logan, osvrćući se po prepunoj sobi.