Kad je tog poslepodneva Olivija stigla pred kiosk u kojem je radila, Gabrijel ju je već čekao. Bio je doteran i odhčno raspoložen. Čim ju je ugledao, skinuo je šešir u znak pozdrava i galantno joj se osmehnuo.
Ja sam se već upoznao sa Verom – rekao je on i glavom pokazao na devojku koja je radila u prvoj smeni. – Ona je pristala još malo da te zameni, jer nas dvoje treba o nečemu da porazgovaramo.
- Ali, gospodine Pirio! – pobunila se Olivija.
Gabrijel ju je uhvatio pod ruku i poveo malo dalje od kioska.
Imam izvanrednu priliku za tebe – rekao joj je tiho i poverljivo. – U pitanju je televizijski kviz. Treba im mlada i šarmantna osoba, danas je audicija. Ako dobiješ taj posao, potpisaćeš ugovor na šest meseci. To bi mogla da ti bude odskočna daska za dalju karijem…
Ohvija gaje gledala zapanjeno, jer skoro ništa od svega nije razumela. - Kako to odjednom? – upitala gaje sumnjičavo vrteći glavom.
Sudbina, draga moja, sudbina! – odgovorio joj je Pirio. – Na mene je naleteo jedan moj stari znanac, televizijski režiser. Po čitavom Rimu traži mladu, lepu i talentovanu glumicu.
Ohvija ga je pogledala sada sasvim otvoreno jer joj je sve bilo mnogo jasnije.
Ne vredi – rekla je. – Ja žehm da se vratim kući i da se udam za Leonarda. Zašto me već jednom ne ostavite na mim?
Zato što svi vemjemo u tebe – odgovorio joj je Pirio. – Tvoja sestra ija… U redu! – viknula je Ohvija besno. – Svima vam dugujem, u vašoj sam vlasti. Pozovite taksi! - Kunem ti se da nećeš zažahti – rekao joj je Gabrijel.
Ko kaže da ću dobiti taj posao? – upitala ga je Olivija. – Ah, idem na audiciju samo da bih vas zadovoljila.
