Prokleti cinik! Zar sam zaslužila ovako nešto?! Naravno da mu je bilo lakše odigrati ovu patetičnu scenu sa cvećem, nego me pogledati u oci i priznati svoje izdajstvo i prevrtljivost.
lako to nije želela, ni nameravala, zapamtila je svaku reč poruke: „Oprosti mi što nisam imao snage da te pogledam u oci i priznam da me je život doveo pred iskušenje kome nisam uspeo da odolim. Želim ti da me zaboraviš i budeš srećna s nekim drugim, kao ja sa Rejčel”.
Kad je to pročitala, osetila je nesnosan bol u glavi i stomaku i želju za povraćanjem.
Nedugo potom, kada se malo smirila, obuzela je tupa obamrlost celog tela.
Sklupćala se na sofi i pritajila, još uvek u nadi da se, u međuvremenu, pokajao i da će je pozvati telefonom i izviniti se što je dopustio da ga tako ponese neka slučajna atmosfera u kojoj se našao, kao i zbog svoje prenagljenosti da joj tek tako, bez ikakvog nagovestaja, pošalje poruku rastanka.
Prolazili su dugi sati, a telefon je bio nem. Tišina u sobi je postajala sve gušća i beznadežnija.
Kad joj se učinilo da joj ponestaje vazduha, izašla je na terasu, ostavljajući vrata sobe odškrinuta, u nadi da će se telefon ipak oglasiti. Nepomično je zurila u pravcu obližnje okuke, iza koje su neprestano izlazili automobili, promičući pored njene trospratnice, zaustavljala dah svaki put kada bi ugledala neki crveni „reno”, kakav je Majk imao.
Ne, nemoguće je da je ovo istina, odbijala je da se pomiri s mogućnošću da je između nje i Majka sve gotovo. Takvim dramatičnim odlukama mora da prethodi nešto sumnjivo, iz čega bih naslutila da se neka druga pojavila u njegovom životu. Doduše, poslednjih mesec dana nismo se viđali često kao ranije, ali to je samo zato što je sada na novom poslu, s više obaveza i odgovornosti, pa mora da se angažuje i prekovremeno, kako bi na pretpostavljene ostavio što bolji utisak.
Ocjena čitalaca
[Ukupno: 0 Average: 0]
