U današnjem članku želim da podelim priču o mom duhovnom putovanju, koje je bilo ispunjeno izazovima, duhovnim borbama i, na kraju, otkrićem dubokog unutrašnjeg mira.
Rođen sam i odrastao u Aranđelovcu, u skromnoj porodici, a od malih nogu sam osećao neku unutrašnju tišinu i čežnju za nečim višim. Dok su moji vršnjaci provodili vreme baveći se sportom, izlascima, planovima za karijeru i brak, ja sam sve više vremena provodio u crkvi, tražeći odgovore na pitanja na koja svet oko mene nije mogao da mi da odgovore. U tom vremenu, nisam znao ni šta tražim, ni šta mi je potrebno, ali osećao sam da postoji nešto veće od svakodnevnog života.
- Sa 26 godina, nakon što sam prošao kroz mnogo duhovnih preispitivanja i unutrašnjih borbi, odlučio sam da odem u manastir Ostrog. Tamo sam postao poslušnik, početnik u manastirskom životu. Taj period života bio je izuzetno izazovan, ali ispunjen mirom i tišinom koju ranije nisam poznavao. Danima sam se posvetio poslušnosti, molitvi, postu i razgovorima s monasima. Osećao sam da sam pronašao svoj put, da je to ono što mi je bilo potrebno. Duhovna tišina mi je donela mir i jasnoću, i verovao sam da sam na pravom putu.
Nakon nekoliko godina života u manastiru, osetio sam da sam spreman za sledeći korak. Razmišljao sam o tome da se potpuno predam Bogu i da primim monaški čin. Srce mi je bilo ispunjeno strahom, ali i nadom, kada sam otišao kod igumana, čoveka koga sam poštovao i verovao mu. Seo sam naspram njega, pogledao ga u oči i rekao: „Oče, želim da postanem monah.“ Međutim, nije me ni pogledao. Samo je hladno odgovorio: „Nisi još spreman, Jakove.“ Te reči su me pogodile kao nož. Osetio sam se poraženo i obeshrabljeno. Prošao sam kroz sve iskušenja, kroz noći bez sna, molitve kroz suze, i opet nisam bio dovoljno dobar?
Dani su prolazili, a moje razočaranje je raslo. Povukao sam se u sebe, postao tiši, ali iguman je to primetio. Jedne večeri, pozvao me je i rekao: „Čuj, Jakove, ako želiš da znaš da li si spreman, noćas ćeš spavati sam u staroj ćeliji. Bez kreveta, bez jastuka, samo sa Biblijom. I pred tobom je zadatak – pročitaj 40 molitvi do jutra. Ako izdržiš, znaću.“ Bez reči sam pristao. Ćelija je bila kamena, vlažna, mračna, skoro pusta. Uzeo sam Bibliju i počeo da čitam molitve. U početku je sve bilo tiho, i osećao sam nadu da će ta noć doneti moje konačno predanje.
- Međutim, nakon pola sata, nešto se počelo menjati. Počeo sam da osećam gušenje. Vazduh je postao težak, srce mi je ubrzano kucalo, kao da će da iskoči iz grudi. Čuo sam buku spolja, a zatim i iznutra – kao da mi duša vrišti. Osetio sam pritisak u grudima, a ruke su mi drhtale. Tlo je izmičuće pod nogama. Pokušavao sam da nastavim da čitam, ali reči su mi se mutile pred očima. Svaka sledeća rečenica mi je delovala kao nož kroz mozak.
I tada se desilo nešto što nikada neću zaboraviti. Kao da me neko bacio na tlo. Nije to bio običan pad, to je bio udarac kakav telo ne zaboravlja. Ležao sam ukočen, zbunjen i preplašen. U tom trenutku sam pobegao. Bos, mokar, izgreban po licu, istrčao sam iz ćelije i otišao do prostorije gde su sedeli ostali monasi. Bio sam sav mokar, ne od kiše, već od znoja, od straha, kao da sam prošao kroz oganj.
Počeo sam da pričam o tome šta mi se desilo, govorio sam u bunilu, ali jasno: o pritisku, o glasu koji nisam razumeo, o padu. Monah koji me je poslao u ćeliju samo me je pogledao i rekao mirno: „Đavo te napao. Nisi još spreman za monaški čin, Jakove.“ Te reči su bile teže od svih prethodnih.
Tada sam shvatio nešto što nikada nisam razumeo ranije. Monaštvo nije samo mir, molitva i povlačenje. To je rat – duhovni rat koji se vodi unutar tebe, rat protiv svih tvojih slabosti i sumnji. Monaštvo nije trenutak, to je proces duhovne zrelosti. Bog ne čeka da mi procenimo kada smo spremni, već on zna kad smo stvarno spremni za taj korak. Onda sam odlučio da ostanem u manastiru, kao poslušnik, da nastavim svoj put, možda iz početka, ali sada sa novim saznanjem.