Sve što je tog kasnog popod-neva, sedeći na klupi u parku, zapisivala u svom notesu, Donatela je završila nečim što je, prvo jednom, a onda drugi put, odlučno podvukla crvenim flomasterom. Bile su to sledeće rečenice: „Odričem se svoje vere u ljubav. Drugačije, jednostavno, ne umem. Apsolutno je neprirodno da ostanem bez njega, Valentina, a da se ne odreknem i svoje vere u ljubav. Više neću moći da volim.”
Duboko je uzdahnula i zagledala se pred sebe, pokušavajući da umiri uskovitlane misli.
Očajavala je nakon rastanka sa voljenim čovekom i nije znala kako da prevaziđe bol koji je savladao nakon toga. Ljuta i nesrećna, okrenula se
pisanju, nadajući se da će joj tako biti lakše.
I zaista, u tom trenutku, ona je mislila upravo tako kako je zapisala. Tako i nikako drugačije. Jer, osećala je, kao što to, uostalom, u sličnim prilikama svako onaj ko je ostavljen ose-ća, da je niko ne shvata i da je prosto neverovatno koliko je čak ni najbolji prijatelji ne razumeju, koliko je porazno to što većina njih smatra da je njena tuga zbog razlaza s Valentinom Replinijem više nego smešna. Zato što je svakome pa i njoj lično od ranije već moralo biti jasno da njena ljubav sa tim čovekom nema nikakvu budućnost. Zato što je to, uostalom, toliko puta sebi priznala, čak i u vreme dok je u njenoj vezi s Valentinom sve, navodno, još funkcionisalo. Činilo se izvesnim da će se ta romansa okončati, ali je kraj ipak teško pao Donateli. Razočaranje je bilo preteško. Ne znajući šta će sa sobom, obrela se tog popodneva u parku, želeći da se osami, da razmisli šta dalje.
No, kada je stavila tačku na poslednju rečenicu, više nego sigurna u ono što je napisala, s obzirom na to da je već odavno verovala da se bol čovekov ne srne meriti samo i jedino nagomilanim njegovim životnim iskustvom, na klupi preko puta primetila je muškarca u zrelim tridesetim godinama. Delovao je odsutno, pa je Do-natela pomislila da ga nešto muči. Opet se hitro vratila notesu, želeći da izgleda kao da u njemu ponovo nešto zapisuje, uzgred samo nastavljajući da tog nepoznatog muškarca i dalje pažljivo posmatra. Razmišljala je o tome da taj čovek nju verovatno nije primetio, pa je nastavila da povlači poteze olovkom.
Muškarac je tada zapalio cigaretu i nekuda se, negde pored nje, u daljinu zagledao. Donatela je nastavila da ga posmatra, iako nije mogla sebi da objasni zašto to čini. Neka nepoznata sila je privlačila. Pretpostavljala je samo da su je, možda, privukle njegove lepo izvajane usne, ili njegov grčki profil. Poželela je čak i da ga nacrta. I ranije je, uostalom, ponekad skicirala portrete ljudi sa kojima se susreće, ničeg čudnog sada nije bilo u njenoj želji da na papir prenese i lik tog muškarca. Upravo to je i u ovom trenutku učinila. Zanela se i, za tili čas, kroki muškarca koji je sedeo preko puta nje bio je gotov. Zadovoljno je posmatrala svoj rad, a upravo u tom trenutku kada se taj čovek, nekim čudom, stvorio iznad njene glave.
– To sam, izgleda, ja? – upitao ju je on znatiželjno, posmatrajući njen crtež.
Naravno da se Donatela trgla, jer tako nešto nije očekivala. Ništa slično tome dotad joj se nije dogodilo.