U današnjem članku pišemo o jednom gotovo zaboravljenom običaju iz istočne Srbije, koji je vekovima bio deo svakodnevice vlaškog naroda, a danas opstaje tek kao sećanje u pričama starijih ljudi.
Reč je o mističnoj i intimnoj tradiciji, koja je za cilj imala da duši pokojnika obezbedi večiti mir i siguran put ka onostranom svetu.Ovaj stari običaj, poznat kao “otkopavanje pokojnika”, praktikovao se do kraja 19. i delimično u 20. veku u selima koja pripadaju oblastima Homolja, Podunavlja i Đerdapa. Bio je duboko ukorenjen u tradiciji i narodnoj veri, posebno među Vlasima, koji su vekovima negovali kult predaka. Ovakvi rituali nisu imali karakter javnog događaja, već su se uvek izvodili u krugu najbliže porodice, u strogoj tišini i poštovanju prema duši preminulog.
- Posebno se verovalo da duše mladih – devojaka i mladića koji su prerano napustili ovaj svet – imaju veću potrebu za pomoći kako bi pronašle svoj put. Zato se upravo u takvim slučajevima pristupalo ovom običaju. Čin se izvodio četrdeset dana nakon smrti, na dan pomena, jer se verovalo da tada duša odlučuje da li ostaje ili odlazi.
U ranim jutarnjim časovima, porodica bi odlazila na groblje, dok je Sunce tek počinjalo da izlazi. Grob bi se pažljivo otkopao, kovčeg izvađen i otvoren. Lice pokojnika bi se obrisalo čistom belom maramom, a zatim bi telo bilo okrenuto ka istoku, prema rastućem Suncu. Verovalo se da sunčeva svetlost osvetljava duši put, i da je to znak prihvatanja u svet mrtvih. Nakon tog čina, kovčeg bi se vratio u zemlju i sahrana bi se ponovila, sa svim obredima – kao da je to drugi pogreb.
Zbog svoje intimnosti, ovaj običaj nikada nije bio deo šire društvene svesti. Ljudi su o njemu retko govorili, jer se smatralo da je to lična i sveta porodična stvar. Upravo ta tišina oko rituala učinila je da današnje generacije gotovo i ne znaju da je nešto ovakvo ikada postojalo.
Jedan od poslednjih zabeleženih slučajeva ovog običaja dogodio se 1990-ih godina u selu Debeli Lug. U centru tog događaja bila je Milica Kušljić, tada već starija žena, koja je ostala da živi sama nakon smrti svog sina. Njena svakodnevica i danas protiče u tišini, u krugu uspomena, sa zidovima prekrivenim njegovim slikama.
- Milica je izgubila sina dok je on služio vojsku. Iznenada je oboleo i preminuo u beogradskoj bolnici od galopirajuće leukemije. Slomljena bolom, a oslonjena na priče svojih predaka, odlučila je da učini ono što je vekovima ranije rađeno – da otkopa svog sina i izvede ga pred Sunce. Za nju je to bio akt ljubavi, duhovnog smirenja i pomoći njegovoj duši.
Ona je, sledeći vlaška verovanja, od bolnice do kuće postavila crveni konac, jer se smatralo da duša prati taj trag kako bi stigla do doma. Takođe, pripremila je tzv. rajsku sveću, jer se verovalo da je onaj svet hladan i taman, i da svetlost, toplina i voda treba da budu poslati pokojniku – da mu olakšaju putovanje ka večnosti.
Na pomen, tačno četrdeset dana od smrti, Milica je u zoru otišla na groblje, otvorila grob i izložila lice sina sunčevim zracima. Nakon što je verovala da je njegova duša primljena tamo gde treba, ponovo ga je sahranila. Uz molitve, suze i tišinu, sprovela je drugi pogreb – onaj koji oslobađa i pruža mir.
Milica je imala i VHS kasete sa sahrane, ali ih je izgubila kada su ih odnele televizijske ekipe pod izgovorom da će joj ih vratiti – što se nikada nije desilo. Danas živi skromno, uzgaja cveće koje prodaje kako bi preživela, a njena ćerka je povremeno posećuje.Priča ove žene je svedočanstvo o vezi između živih i mrtvih, o potrebi da se i posle smrti voljenima pomogne, da im se ukaže pažnja i produži veza koju ni smrt ne može prekinuti.
Iako ovaj običaj deluje neobično, slični rituali postoje i u drugim kulturama. U Rumuniji se pokojnici otkopavaju posle sedam godina, na Madagaskaru svake godine, a u Indoneziji se tela pokojnika čak presvlače i izlažu pred porodicu. Ipak, u vlaškim selima duž Đerdapa, ova tiha praksa bila je nešto više – molitva, nada i večna ljubav u jednom činu.