Nepotrebno se uznemirila. Samo je četiri puta videla zaustavljeni automobil pokraj puta. Možda nikoga nije bilo u njemu. Verovatno je vozač bio lovac ili neki čudak koji je voleo da posmatra ptice. Nikada nije osetila strah na ovom usamljenom delu puta, koji je vodio u Mil Kotidž. Bio je to put do njene kuće. Put koji je veoma volela.
Verovatno je u pitanju bila uobičajena nervoza trudnice, pomislila je nevoljno. Nikada nije pomislila da je sklona ovakvim slabostima, ali je shvatila da nije bila ni blizu toliko trezvena koliko je mislila do pre osam meseci kada je Mark poginuo i… Brzo je potisnula misao da se ne bi vratio stari bol. Morala je da misli na dete. Nije smela da misli na prošlost i na Marka.
Nežno je spustila ruku na stomak. Život. Uskoro. Samo još malo da izdrži i više neće biti sama. Nasmešila se kada je osetila blagi pokret pod prstima.
Možda je bila suviše preokupirana razmišljanjima. Možda se bezrazložno brinula.
Kada je stigla do malog mosta ubrzala je vožnju i ugledala Mil Kotidž. Stara kamena kuća ulivala je sigurnost. Pored nje je bila vodenica i tihi potok koji je prolazio kroz livade i nestajao u šumi.
Kada je ponovo pogledala prema kući uzdahnula je iznenađeno. Ugledala je čoveka na kamenitom stepeništu ispred ulaznih vrata. Nikada ga ranije nije videla. Pogled joj je u sledećem trenutku privuklo vozilo koje je nedaleko bilo zaustavljeno. Bio je to zeleni kamionet, a ne sivi „ford”.
Zaustavila se iz opreznosti. Zatvorila je sve prozore i zaključala je vrata. Čovek koji je sada išao prema njoj nije izgledao preteći, ali je bilo nečeg odlučnog u njegovim koracima
