Nora je sedela u velikom dnevnom boravku i strpljivo slušala staru gospođu Hejzel. Njen pokojni suprug je bio jedan od bliskih prijatelja Norinog očuha sa čije su se sahrane upravo vratili. Nekoliko prijatelja je došlo posle sahrane da evocira uspomene. Nora je bila jako umorna. Posle šoka koji je doživela zbog iznenadne Robertove smrti i svih priprema oko sahrane nije imala snage da sluša nikoga ali nije imala izbor.
Pogledom je tražila Pola. Nikada ga nije bilo kada joj je trebao. Još jutros se pitala da li će se uopšte pojaviti na očevoj sahrani. Znala je da je poslednjih godina među njima bilo dosta razmirica, ali je on ipak bio Robertov jedinac.
Što se nje tiče, ovo je bio poslednji veliki gubitak. Pravog oca se jedva sećala, poginuo je kada joj je bilo sedam godina. Dve godine kasnije, Norina majka se udala za Roberta Haroldsa, velikog pisca. Kao profesor književnosti u početku mu je pomagala oko prekucavanja tekstova i recenzije, a onda se odlučila da napusti profesorski posao i sasvim se posveti radu sa Robertom, od čijih se izdanja uvek tražila knjiga više.
Robert je Noru prihvatio kao sopstveno dete. Uvek je pričao da je želeo da ima ćerku. Da mu je žao što mu je pokojna supruga nije podarila, Bog mu se smilovao i našao je Helen koja mu je dovela Noru. Setila se majčine smrti i podrške koju joj je pružio u danima posle. Zanemarivao je svoju bol samo da bi nju trgnuo iz depresije u kojoj je bila. Sada, nema ni njega. Bila je ljuta što je otišao tako iznenada i nije joj dao vremena da se privikne na činjenicu da će ga izgubiti, a sa druge strane srećna, što nije morala da prolazi kroz grozne dane neke teške bolesti, kao sa majkom.