U današnjem članku vam dosnoimo tužnu priču o našem doktoru Miodragu Laziću.Čuveni niški doktor, direktor Urgentnog centra Niš, ratni hirurg dr Miodrag Lazić preminuo je od posledica korona virusa koji je zarazio radeći, iako je znao da je u velikoj opasnosti zbog pridruženih bolesti.
Kada su mnogi savetovali povlačenje i oprez, dr Lazić je svesno odlučio da ostane uz svoj narod. Kao direktor Urgentnog centra svega nekoliko meseci pred penziju, mogao je da izabere lakši i sigurniji put. Ipak, odlučio je da ne napusti mesto koje mu je bilo najpotrebnije – prvu liniju borbe protiv bolesti i smrti.
- Njegovo oproštajno pismo ne predstavlja samo ličnu ispovest, već i svedočanstvo jednog života posvećenog najvišim idealima:Hrabrost, uprkos sopstvenim bolestima i riziku zbog godina.Odanost kolegama, koje je nazivao „dragim doktorima i sestrama“, s kojima je rame uz rame radio.Odlučnost da ne odstupi, iako je bio svestan da bi mu to možda spasilo život.Ispunjenost dužnošću, čak i u najtežim uslovima – od ratnih zona do pandemije.
Posebno snažan utisak ostavlja deo u kome navodi da je kroz život uvek birao da bude među prvima – na ratištima u Krajini i Sarajevu, tokom NATO bombardovanja, i na kraju, u borbi za živote pacijenata u mirnodopskim uslovima koji su više ličili na ratne.Njegove reči: “Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život,” snažno odjekuju kao lična filozofija življenja – časno, pošteno i s ponosom.
Oproštajno pismo ispunjeno je emocijama i dubokom zahvalnošću. Uputio je poslednje reči svojim kolegama po imenu, izražavajući poštovanje i bliskost s ljudima s kojima je proveo veliki deo života. Pored njih, posebno se obraća supruzi Ani, opisavši je kao „ratnog druga i ženu“, i ostavlja joj poruku snage i nade – da ostane jaka zbog njihove dece i unuka, ali i uz veru da će se jednog dana ponovo sresti.
- Takođe, ne zaboravlja ni prijatelje u Nišu, koje pozdravlja posebno, a svoju poslednju želju izražava jednostavno, ali duboko simbolično – da ga isprate pesmom “Marš na Drinu”, pesmom otpora, hrabrosti i srpskog duha.Svoje pismo završava potpisom koji govori više od hiljadu reči:„Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda“.To nije samo opis zanimanja i identiteta – to je njegov zavet, način na koji je želeo da ga narod pamti.
Kao onoga ko je bio sa svojim narodom kada je bilo najteže, i kada se svi drugi povlače, on ostaje.U vremenu kada su čestitost, požrtvovanje i čovečnost često potisnuti pred lične interese, primer dr Miodraga Lazića predstavlja svetionik ljudskosti i etike. Njegov život, ali i način na koji je otišao, podseća nas da još uvek postoje ljudi koji ne odustaju ni kada ih sve navodi na to. Ljudi koji ne misle na sebe, već na druge – čak i po cenu života.
Dr Lazić je bio lekar, ratnik, prijatelj, suprug, otac, ali pre svega – čovek ogromnog srca i nepokolebljive vere u prave vrednosti. Njegova poslednja poruka nije samo lični oproštaj, već poziv budućim generacijama da ne zaborave šta znači biti častan, hrabar i odan svom pozivu i narodu.Njegova rečenica:”Svi lekari leče telo, samo pojedini leče i dušu, pa i nakon smrti,”ostaje urezana kao večno podsećanje da je istinska veličina čoveka u onome što ostavi iza sebe.