Posle neočekivanog gubitka većine porodice, ostala je samo mala Keti, ćerka Eninog brata Džona, i En, da se brine o njoj. To je za poslednje dve godine išlo prilično zadovoljavajuće. Ali gospođa Stilton se spremala da ovu zimu provede kod ćerke i zeta u Londonu. Džejn je bila pred prvim porođajem i ona nije mogla da je ostavi samu. što je značilo da En nema gde da prezimi. Tetka nije želela da je previše nagovara, jer ni sama nije bila sigurna koliko bi bila dobrodošla u Londonu. Ali ono što je En smislila da bi izbegla gospodina Bertleja još manje joj se dopadalo.
– Ne znam da li smem da ti dozvolim da uradiš to što si naumila -reče ona.
– Sad, kada je tvoj brat Džon mrtav, a i svi ostali, ti si ostala jedino dete moje mile sestre, a Keti je njena jedina unuka – malo se zagrcnula, pa En sede do nje i obgrli je jednom rukom. – Niko ne zaslužuje da mu se desi ono što se vama desilo. To jadno siroče… – ona poče da šmrca.
En je za ovakve prilike uvek imala čiste maramice u pripravnosti. Do pre dve godine nije pomišljala da će im ovako često i mnogo biti potrebne. Uzdahnula je.
– Nemoj da brineš. Sve će biti dobro. Stiglo je pismo, gospodin Kolvel nam je odgovorio potvrdno i sutra će poslati nekoga po nas -rekla je En ubedljivo. Bar se trudila da tako zvuči.
Tetki nije pročitala, zvanično i prilično hladno, pismo koje je dobila od gospodina Kolvela, mlađeg brata svoje pokojne snaje. U njemu, on saopštava kako pristaje da primi devojčicu, ćerku svoje pokojne sestre Suzan. Ali ništa ne govori o tome da li prima u paketu i nju. Tu strepnju En je zadržala za sebe. Nema potrebe da svojim strahovanjem dodatno uznemiri gospođu Stilton, svoju dobru tetku. Gospođa Stilton, majčina sestra, velikodušno ih je primila posle tragedije koja ih je zadesila. U nekoliko meseci umrli su prvo Enin brat Džon, za njim njegova žena Suzan, a ubrzo i roditelji, ophrvani tugom za voljenim sinom, ostavljajući En samu sa malom Džonovom i Suzaninom devojčicom Keti.
