Sa Džesikine tačke gledišta, sve je bilo malo komplikovanije. jedno je bilo igrati sa muškarcem na javnom mestu a sasvim drugo igrati sam u sobi, pojačavajući muziku sa stereo uređaja do maksimuma. Nikada ne bi igrala sama pred ljudima.
Džesika se nije osećala spremnom, ni emocionalno, ni ikako drugačije, za kontakte sa strancima. Nije bila u svom elementu u društvu nepoznatih ljudi i zato je izbegavala lične kontakte sa njima kad god je to bilo moguće. Ipak, volela je ljude na svoj način.
Ispružila je ruke i položila dlanove na metalnu šipku koja je odvajala stolove od podijuma za igru. Osećala je vibracije muzike kako se pojačavaju kroz metal. Brzi ritam probudio je u njoj želju za igrom. Da ne bi pogledala ka čoveku na balkonu ona skrenu svoj pogled u suprotnom pravcu.
Preko skakutave gomile igrača ugledala je mir okeana. Svetlost punog meseca odbijala se od vode, igrajući neku sporu, senzualnu igru. Nijedan izum čovekove najsmelije mašte nije mogao da se meri s tim prizorom.
Odjednom, jedna ruka spustila se na njeno rame. Bio je to miran, nežan dodir ali se ona, ipak, trgnula. Okrenula se polako, premeštajući pogled sa ruke na lice.
Muškarac sa balkona, visok, izgledao još bolje izbliza, stajao je kraj nje. Njoj zastade dah. Srce joj se stisnuto u grudima, tonuvši sve dublje.
Sretala je mnoge ljude tokom svoje karijere i često su ta poznanstva prerastala u prijateljstva. Bilo je nekoliko novih poznanika sa kojima je želela da ostvari prisniji kontakt ali je to predstavljalo preveliki rizik, suviše bola i radijeie odustajala. Jedan od njih bio je i muškarac koji je stajao pred njom. širok osmeh, dobrodušan pogled u njegovim očima, mišićavo telo, sve je to bilo veliko iskušenje ali…
