Pre nego što je sestra prozvala sledećeg pacijenta, Silvija
Benson, klinički psiholog, nemalo iznenađena, čitala je podatke s
prijavnog kartona: „Ketrin Morison, diplomirani psiholog, stara
32 godine, neudata, izdržava se pisanjem dramskih tekstova“.
Radeći uspešno programe „malih grupa“ po uzoru na
američka iskustva, Silvija Benson je imala priliku da upozna
krajnje netipične pacijente, najčešće osobe kojima je bila
potrebna pomoć da prepoznaju svoj „unutrašnji glas“ i steknu
samopouzdanje da ga, bez kompleksa, slede.
Čitav program tih grupa zasnivao se na principu
samooslobađanja, gde se grupna terapija pokazala veoma
efikasnom.
Silvija Benson ne pamti da joj se ikada do sada, sa svojim
problemima obratio neko od kolega iz struke.
Takvi slučajevi, po nekom nepisanom pravilu, rešavali bi se
diskretno, u neformalnom ambijentu, stvarajući utisak
neobavezne međusobne razmene korisnih saznanja i iskustava.
Utoliko je pacijentkinja, koja se već u sledećem trenutku
pojavila na vratima ordinacije, izazvala njeno izuzetno zanimanje.
-Izvolite, sedite, gospođice Morison – obratila se Ketrin. –
Koliko vidim, vi ste moja koleginica, pa osećam potrebu da vam
iskreno zahvalim na ukazanom povere nju. Recite mi, da li ta
činjenica u vama stvara bilo kakvu nelagodnost?
-Ne, nikako, inače ne bih bila tu. Naime, već duže vreme sam
veoma udaljena od struke, tako da me slobodno možete tretirati
kao „standardnog“ pacijenta. Veoma kratko vreme nakon
diplomiranja radila sam kao školski psiholog i ubrzo zaključila da
nemam „moralnog“ prava da psihološki edukujem i usmeravam
mlade ljude, kada ni sama nisam uspela da resim neke od
najvažnijih problema u komunikaciji s okolinom.