Elinor jc mislila da ćc onog trenutka kad brod isplovi, njen novi život izbri- sali stari. Očekivala je da se prvoga dana na pučini probudi sa osećanjem da jc potpuno nova osoba. Ali, umesto svega toga, ona oseti paniku. Plašila se budućnosti koja bi mogla da proizidc iz svega što je zamislila tako neočekivano posle Alisijine smrti.
Dva dana je ležala sama u kabini, jer je imala užasnu glavobolju. Prolazili su kroz zaliv i more je bilo nemirno, a vetar je neprestano duvao.
Pošto više nije mogla da izdrži u zatvorenom prostoru, Elinor je obukla tanki mantil i umotala glavu u svilenu maramu. Kiša je šibala po palubi dok se prekookeanski brod borio sa ogromnim talasima. Po takvom vremenu je bilo opasno hodati palubom.
Elinor se jedva popela na gornju pa- lubu i naslonila na ogradu. Grčevito se držala za nju da je talasi ne odnesu u more. Gledala je u mrak i na svakom delu svoga tela osećala snagu pobesnele prirodne stihije. Glavobolja je postajala sve nesnosnija.
-Ne mogu više ovako – rekla je Elinor glasno i počela da plače. Za trenutak
je prestala da jeca, jer joj se učinilo da je pronašla brzo i jednostavno rcšenjc. Treba se samo popeti na ogradu i baciti u pobesnelo more. Sve bi bilo tako jednostavno i kratko bi trajalo.
Skinula je mokri mantil i onda počela da se penje na ogradu. Sekunda ju je delila od izvršenja odluke, kad je Danijel Mejtland istrčao iz zaklona i svom snagom je povukao i vratio na palubu. Pojma nije imao koga je spasao. On je stajao u zaklonu i posmatrao nevreme, kad se pred njegovim očima pojavila žena koja je pokušala da izvrši samoubistvo skakanjem u more.