Nakon dvanaest sati dugog leta avionom, na relaciji Lisabon-Meksiko Siti, Elijana Espinoza je trošila poslednje grame fizičke snage. U avion je ušla neposredno po završetku napornih pregovora, kojima je prisustvovala u svojstvu prevodioca. Malo je nedostajalo da zakasni na let, s obzirom na to da su je domaćini zadržavali na koktelu. Prihvatila je da popije jedno piće sa njima, ali je, zbog toga, propustila da se presvuče i makar malo odmori.
Tako se dogodilo da je ušla u avion odevena u poslovni kostim, dok je na nogama nosila nimalo udobne cipele sa visokim potpeticama. Skinula ih je tokom trajanja leta, a kako su joj noge otekle od neprekidnog i dugog sedenja, teškom mukom ih je, po sletanju, ponovo obula.
Bukvalno je osećala bolove dok je obavljala carinsku kontrolu i kretala se ka izlazu iz aerodromske zgrade. Nadala se da, u pogužvanoj odeći, sa neurednom kosom, razmazanom šminkom, sva naduta i otečena, neće sresti nikog poznatog. Navikla je ljude na to da uvek lepo izgleda, s obzirom na posao kojim se bavila, a toga jutra nije predstavljala nimalo lep prizor.
Oni, koji nisu znali kako je provela protekla dvadeset i četiri časa, mogli su lako da pretpostave da je bila mamurna, da se tek otreznila nakon duge i pijane noći.
Sa osećajem sete u grudima je prolazila pored putnika koji su trčali ka onima koji su ih čekah. Nju već godinama niko nije dočekivao nakon što bi se vraćala sa dugih putovanja, ni na aerodromu, ni kod kuće.
Ponekad bi njena rođena sestra, Deniz, došla po nju, ali se ona, u to rano jutro, već nalazila na putu za posao. Roditelji su joj živeli u unutrašnjosti zemlje, baš kao i retki rođaci. Prijatelje je, vremenom, izgubila, najviše zbog toga što je mnogo radila, što je često putovala, ponekad i u najudaljenije delove sveta.
Elijana je tečno govorila portugalski jezik, engleski i italijanski, pored svog maternjeg, španskog, zahvaljujući čemu joj poslovni angažmani nisu nedostajali. Zbog posla je potpuno zanemarila svoj privatni, pa i ljubavni život, što je počelo ozbiljno da joj smeta. Vremenom je prestala da uživa u putovanjima, u upoznavanju novih ljudi, u savladavanju profesionalnih izazova. Osećala se umorno i prezasićeno. Težila je novim životnim sadržajima. Da je, eto, neko dočeka na aerodromu, odvede je kući, spremi joj kupku i bogat doručak. Da je detaljno ispita o onome što je doživela, da bude ponosan zbog njenih uspeha.
Umesto toga, Elijana je taksijem odlazila kući, praznoj kući. U najboljem slučaju je mogla da se nada da će je u kući dočekati njena sedamnaestogodišnja sestričina, Ortina. Elijana joj je dozvoljavala da boravi u kući u njenom odsustvu, da tamo uči, dovodi društvo ili se relaksira. Kuća je bila velika i raspolagala je ogromnim komforom. Imala je bazen, đakuzi kadu, masažne fotelje i pune vitrine najskupljih bombonjera, koje je Elijana dobijala na poklon od poslovnih saradnika.
Elijana je, od svega toga, uživala jedino u čokoladnim bombonama, što ju je dovelo do toga da se ugoji, da dobije neželjene suvišne kilograme. Kako nije bila visoka, ti suvišni kilogrami su joj ozbiljno narušili figuru.
I pored toga, Elijana je važila za veoma lepu ženu, a mnogi su njenu zaobljenu figuru smatrali za neverovatno poželjnu.