Zaklonjen debelom i tamnom draperijom, stajao je naslonjen na zid sa osećajem da je konačno našao dovoljno dobro skrovište. Gorko se pod-smehnuo sam sebi što je došao u poziciju da se sklanja od ljudi koje, na žalost, vidja po raznoraznim društvenim dogadjajima od manjih sedeljki do velikih balova koje inače dosadno i uštogljeno elitno englesko plem-stvo često priredjuje i njega, lorda Džona Hendreda neizostavno poziva na svaki od njih. Najradije bi ovo rano letnje veče proveo u svom domu, uz čašu vina i u čitanju neke knjige. Vrlo rado bi se menjao za takvu mo-gućnost a ovu čast da se nalazi u društvu najpoznatijih plemića ustupio bi bez imalo razmišljanja nekom drugom. Ali, kada bi prestao da se pojav-ljuje na ovakvim mestima, počela bi da se širi priča kako je postao težak osobenjak i, naravno, to bi njegovu trenutnu nezavidnu situaciju još više otežalo do ko zna kakvih nesagledivih posledica.
Zevnuo je i prekrstio ruke preko, grudi. Dosadno, bilo mu je dosadno. Oko njega je bilo toliko ljudi ali je sve mogao da unapred predvidi, od toga ko će o čemu pričati, kako će se neke osobe obući ili odreagovati u raznim situacijama. Sve je bilo tako predvidivo i dosadno. Isti isprazni razgovori, mlade plemkinje koje ga okružuju sa osmesima koketirajući u nadi da će jedna konačno poneti titulu ledi Hendred.
