Činilo joj se kao da je putovanje po snegu beskonačno i da traje već mnogo sati. Odavno su iza njih ostali u dubokoj noći mala železnička stanica i tipično švajcarsko selo. Sada se čula samo škripa snega pod pritiskom sanki isprekidana zvonkim zvukom praporaca. Bela para, koja je svakim izdisajem izbijala iz njihovih grudi, nestajala je u tami ispod velikih borova ili put neba obasjanog samo svetlošću zvezda. Iznenada se Nensi Rajt osetila vrlo nelagodno. Pitala se da li je učinila pametan potez kada je za svoj zimski odmor izabrala tako zabačeno mesto. Nije bila sigurna da li bi možda neko življe, veće mesto, sa puno hotela i ljudi željnih zabave i provoda, bilo bolje rešenje za nju. Međutim, zamak u planinama obećavao je mir, upravo ono što joj je sada bilo najpotrebnije za oporavak posle bolesti koje se tek nedavno oslobodila.
Postojao je još jedan razlog zbog koga se opredelila za zamak. Brus je često govorio o zamku u danima kada su planirali venčanje. Bilo je to… Nije bila sigurna da li je od tada prošlo šest meseci ili sto godina. Kao da je u odnosu na to izgubila pojam o vremenu. Pri pomisli na Brusa, ona tiho uzdahnu. Postojala je jedna činjenica koju je pouzdano znala. Ako želi da se u toku svog boravka u Švajcarskoj odmori i oporavi kako treba, moraće iz svojih razmišljanja da istera Brusa Dentona.
Crni tunel sačinjen od grana visokih borova, ostade iza njih i pred očima im se ukaza divan stari zamak, koji je delovao nestvarno i romantično, kao da je tu prenet iz neke dečije knjige. Brus je želeo da je dovede ovamo i da tu provedu medeni mesec. Nensi se namršti i dah joj za trenutak zastade. Sećanje je još uvek izazivalo nalete tupog bola. Nije više mogla da predvidi kada će se to dogoditi, jer je bilo trenutaka kada je mislila na njega bez ikakvih osećanja, površno, kao da se radi o nekom bivšem poznaniku.