Ne, ona ne sme umreti! Pa tek joj je šesnaest godina!
Pjetro je tiho opsovao sebi u bradu pokušavajući da uspostavi kontrolu nad sobom da ne bi pesnicama udario u staklo. U protekle dve nedelje više je boravio u ovoj bolnici nego na svom radnom mestu i, što je najgore, osećao se potpuno bespomoćnim.
Nije obraćao pažnju na uzdahe žena, koje su bile s njim, među njima njegova majka, baba i tetka. Ćutke je gledao u Paolu, kao da pokušava snagom misli da je pokrene, da bi se probudila iz kome.
$ta bi mogao učiniti za nju?
Pjetro je uzdahnuo protresavši glavom u želji da razbristri misli. Nedostatak sna i briga uticali su na njegovu koncentraciju, a strah u vezi s Paolinim stanjem gotovo ga je okovao.
Ništa nije mogao učiniti osim da obezbedi prvoklasnog neurohirurga, koji ju je, kako lekari tvrde, uspešno operisao, pa je krvarenje u mozgu prestalo, jer je otklonjen pritisak na nerve.
Paola je samostalno disala, ali još se nije osvestila. Život joj je visio na koncu, niko nije znao šta će sudbina odlučiti: da joj podari život ili smrt. I niko nije mogao reći da li će ovo stanje ostaviti trajne posledice.
Majka je opet tiho uzdahnula, a to ga je pogodilo kao snažan udarac u prsa. Ni za nju ništa nije mogao učiniti. Prvi put u životu bio je sasvim nemoćan.
Verovatno bi se nasmejao da nije bio sasvim iscrpljen. Da li je on zaista umislio da može uticati čak i na sudbinu?