U današnjem članku, bavićemo se temama koje se odnose na emocionalne traume iz detinjstva, koje mogu imati dugoročne posledice na odrasle osobe.
Stručnjaci iz oblasti psihologije često ističu da detinjstvo oblikuje svaku osobu i da određeni događaji mogu ostaviti trajne posledice. Iako mnoge od tih posledica mogu biti pozitivne, postoje i one koje mogu izazvati ozbiljne emocionalne probleme u odraslom životu. Psiholozi često navode tri ključne traume koje se pojavljuju u terapijskim razgovorima sa odraslim osobama.
- Prva trauma koja se često pominje je zanemarivanje od strane roditelja. Mnoga deca koja su odrasla u porodicama gde roditelji nisu bili emocionalno prisutni, danas se suočavaju sa velikim izazovima. Roditelji iz prošlih generacija često su verovali da je njihov zadatak da brinu o fizičkoj bezbednosti deteta, dok su emocionalne potrebe deteta bile zapostavljene. Izražavanje emocija često je bilo nepoželjno, pa su smeh i suze bili ograničeni u kući.
Takav način odgoja ostavlja duboke rane na emocionalnom razvoju deteta. Odrasle osobe koje su bile zanemarivane u detinjstvu često se osećaju posramljeno, bezvredno i nedovoljno dobro. Ove osobe često dolaze na terapiju kako bi se oslobodile osećanja besa i razočaranja i kako bi naučile da cene sebe. Stručnjaci navode da roditelji koji nisu pokazivali interesovanje, ljubav i pažnju prema deci, često naneli najviše štete.
Druga česta trauma koja se pominje jeste previše obaveza u ranom uzrastu. Postoji veliki broj dece koja su već u vrlo ranim godinama morali preuzeti odgovornosti koje nisu bile primerene njihovoj dobi. To nisu bile samo svakodnevne kućne obaveze, već odgovornosti koje su ih emotivno preplavile.
Stručnjaci poput psihološkinje Patriše O’Gorman objašnjavaju da deca koja preuzimaju velike odgovornosti, naročito one koje su obično pripisane odraslima, često ne imaju mogućnost da se izbore sa stresom i unutrašnjim nemirom. Kasnije, kao odrasli, ti ljudi često biraju partnere koji od njih očekuju da preuzmu odgovornost, što ih dodatno preplavljuje i stvara osećaj ogorčenosti i anksioznosti. Odrasli ljudi koji su kao deca nosili previše odgovornosti često postaju previše odgovorni prema drugima, zanemarujući sopstvene potree.
- Treća trauma kou psiholozi često prepoznaju u odraslih osobama je vezana za osećaj da nisu dovoljno dobri zbog roditeljskih očekivanja. Naime, mnogi ljudi koji su tokom detinjstva bili pod stalnom kritikama svojih roditelja, naročito kada su želeli da se posvete umetničkim ili kreativnim aktivnostima, razvijaju osećaj nesigurnosti i nisko samopouzdanje.
Stručnjakinja za kreativnost i odnose, Keti Ramsperger, napominje da mnogi ljudi osećaju frustraciju jer nisu u mogućnosti da završe umetničke projekte zbog toga što su im roditelji još od malih nogu usadili uverenje da nisu dovoljno dobri. Takvi roditelji obično nisu podržavali decu u njihovim kreativnim izrazima i stalno su ih kritikovali, često izgovarajući rečenice poput „Ne umem da pišem, mama mi je stalno govorila“.
Ova kontinuirana kritika može dovesti do toga da osoba nikada ne nauči kako da uči iz svojih grešaka, što je od suštinskog značaja za izgradnju samopouzdanja i uspeha. Takvo okruženje, gde je dete stalno pod nadzorom i kritikama, može izazvati ozbiljne posledice u odrasloj dobi, kao što su anksioznost ili depresija.
Ove tri emocionalne traume iz detinjstva—zanemarivanje, previše obaveza u ranim godinama i osećaj nesposobnosti ili neadekvatnosti zbog roditeljskih očekivanja—samo su neki od faktora koji mogu oblikovati ponašanje odraslih osoba. Stručnjaci upozoravaju da roditeljstvo treba da bude pažljivo i empatično, kako bi se izbegle posledice koje se mogu odraziti na emocionalni razvoj dece. Zadatak je da se deci omogući sigurno okruženje u kojem mogu slobodno da izražavaju svoja osećanja, razvijaju svoje talente i uče iz grešaka, bez straha od osude ili kritikovanja.