Zoran Radmilović jedna je od najvećih glumačkih legendi, a iako je prošlo više od tri desetljeća od njegove smrti, mnogi ga i dalje smatraju jednim od najvećih glumaca na ovim prostorima.
Zoran je bio poznat i po svojoj svojeglavosti, što je, nažalost, imalo značajne posledice u njegovom životu. Iako je bio voljen od strane publike i poštovan u svojoj profesiji, njegovu smrt je pratio dug i bolan period borbe s bolešću. Godine 1985., Zoran je hospitalizovan zbog ozbiljnih problema sa digestivnim traktom, a tokom hospitalizacije otkriveno je da ima rak debelog creva. Usprkos dijagnozi, on je odbio da se podvrgne tradicionalnom lečenju, odnosno hemioterapiji, koja bi mu možda pomogla da produži život.
Zoranova odluka da odbije lečenje bila je očigledno vezana za njegovu želju da sačuva svoju autonomiju i dostojanstvo. Ova odluka nije bila lako shvaćena, ali je odražavala njegov karakter: “Ja ću da živim i umrem u komadu kao čovek”, izjavio je Zoran, što pokazuje njegovu odlučnost da se ne preda i da održi dostojanstvo do samog kraja. Nažalost, preminuo je sa samo 52 godine, a njegovo rano umiranje bilo je veliki gubitak za njegovu porodicu, ali i za umetnost i pozorište.
Nakon njegove smrti, mnoge stvari u životu njegove porodice su se promenile. Njegova supruga se povukla iz javnosti, a govori se da je bila u teškoj finansijskoj situaciji. Kako bi prehranila sebe i svoju ćerku, bila je primorana da rasproda dragocenosti koje su Zoran i ona stekli tokom braka. Iako su se stvari drastično promenile, ćerka Ana Radmilović je, i pored svega, ostala sa mnogo sećanja na svog oca i nije ga nikada zaboravila.
Ana je govorila o tome kako je njen otac uprkos teškoj bolesti, nastavio da radi do poslednjeg trenutka. U intervjuu za Story 2013. godine, ona je otkrila da je Zoran bio posvećen svom poslu i da je odbijao bilo kakvu pomoć. “Nisam mnogo prisustvovala njegovom odlasku jer su me sklonili pošto sam bila maloletna. Ali, istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Bio je profesionalac i to je bila njegova odluka”, izjavila je Ana, objašnjavajući da je njen otac želeo da umre onako kako je živeo – sa dostojanstvom i integritetom.
Iako je Ana odrastala u senci slavnog oca, sećanja na njega bila su u njenom životu duboko usađena. Uvek je govorila o njegovoj dobroćudnoj prirodi, njegovoj nežnosti i tome kako je želela da budu zajedno. “Ceо život mi nedostaje tata”, izjavila je Ana, otkrivajući duboku žalost koju je nosila zbog gubitka oca.
U knjizi “Kad je svet imao brkove”, Ana je podelila svoja najintimnija sećanja na oca. Prisetiće se trenutka kada je poslednji put videla svog oca, u bolnici, “mršavog i sasvim sedog”, i kako nije mogla da uđe u sobu i zagrlila ga kao nekada. “Stajala sam paralisana na vratima bolničke sobe… Nisam htela da verujem kako je to što vidim on.” Ove reči otkrivaju prolaznost života i duboku tugu koju je Ana nosila nakon smrti svog oca.
Zaključak ovog emotivnog sećanja na Zorana Radmilovića jeste da je bio ne samo veliki umetnik, već i neobičan čovek sa svojom filozofijom života. Iako je bio skroman u privatnom životu, njegova odluka da ostane veran svojim principima i da ne pristane na kompromise, čak ni u poslednjim trenucima života, ostaje trajna lekcija o dostojanstvu i hrabrosti. Ana, koja je odrasla pod uticajem njegovih vrednosti, danas čuva sećanje na njega, a njegovo nasleđe živi kroz njegovu umetnost i kroz sećanje koje će trajati večno.