U današnjem članku, osvrćemo se na neobičnu, raskošnu i simboličnu dimenziju romskih pogrebnih običaja, koji se uveliko razlikuju od većine tradicija širom sveta.
- Dok većina ljudi smrt doživljava kao kraj i pristupa joj sa tugom i bolom, mnoge romske zajednice vide je kao prelazak u drugi svet — u novi život koji zaslužuje počasti, luksuz i dostojanstvo. Upravo ta filozofija oblikuje sahrane koje više liče na svečane ceremonije ili čak raskošne svadbe, nego na tradicionalne oproštaje od pokojnika.
U romskoj kulturi, pokojnik ne odlazi u zaborav, već nastavlja život na drugoj strani, u svetu gde mu ništa ne sme zafaliti. Ova ideja uslovljava čitavu pogrebnu praksu. Grobnice se ne prave samo kao mesta ukopa, već kao prave kuće, često sa zidovima od cigle, podovima prekrivenim mermerom, pa čak i nameštajem i rasvetom. Neki idu korak dalje – grobnice imaju više prostorija, u njima se nalaze frižideri, televizori, slike, saksije sa cvećem, pa i alkohol. Sve to je deo verovanja da će pokojnik tamo nastaviti život u skladu sa svojim dosadašnjim stilom.
Za ugledne članove zajednice, poput barona, grade se čak i podzemne garaže za omiljene automobile. Detalji pokazuju koliko je važna ideja komfora – kovčezi su izrađeni od najskupljeg drveta, često imaju klima uređaje, tapacirani su svilom i brokatom, a neretko su prekriveni pozlaćenim limom. Ovakva pažnja prema detaljima govori o duboko ukorenjenom uverenju da pokojnik zaslužuje najviše – i u životu i nakon smrti.
Sama pogrebna povorka predstavlja spektakl – limuzine, kočije, orkestri koji sviraju omiljene pesme pokojnika, a neretko se i zaigra kolo. Ispraćaj je obojen muzikom i osmesima, jer veruju da smrt ne treba oplakivati, već proslaviti. Gosti dolaze obučeni kao na svadbu – žene u šarenim haljinama sa šljokicama, muškarci u svečanim odelima. To je izraz poštovanja i vere da pokojnik odlazi na “bolje mesto”.
- Na poseban način se izražava i tuga zajednice. Na raskošnim sahranama angažuju se narikače – žene koje teatralno plaču, izgovaraju stihove, gestikuliraju, simbolično padaju u nesvest. Njihova pojava, često u crnoj odeći sa zlatnim nakitom, ima važnu ulogu – da tuga bude vidljiva, javna i ritualno izražena.
Pomeni traju i po nekoliko dana, a liče na velike gozbe. Trpeza obiluje hranom – jagnjetina, sarma, pečenje, kolači, torte i alkohol. Ono što ostane – ne nosi se kući, već se zakopava. Veruje se da su ostaci hrane „upili duh smrti“ i ne smeju se poneti.
Zanimljiv je i običaj odlaganja sahrane zbog izgradnje luksuznih grobnica. Tokom tog vremena, porodica priprema sve što pokojniku može zatrebati u novom svetu. Pre zatrpavanja groba, žene u njega bacaju komade zlatnog nakita, praveći sloj od zlata. Grobnice se na kraju zalivaju betonom kako bi se zaštitile od pljačkaša. Pored toga, u grob se često spuštaju i lične stvari pokojnika – mobilni telefoni, satovi, cigarete, novac – sve u skladu sa verovanjem da će mu biti potrebni u novom životu.
Jedna od najupečatljivijih sahrana bila je ona Meri Smit, bake iz Londona. Na njenoj sahrani, kojoj je prisustvovalo više od sto ljudi, bila je povorka od deset “Mercedes” limuzina i sedam kamiona sa cvećem i slikama. Venci su bili u obliku logotipa brendova kao što su Chanel i Versače, koje je volela. Ceremoniju su pratili zvuci Tine Tarner, a video u kom Meri pije šampanjac i osmehuje se, prikazan je kao poslednji pozdrav.
U romskoj kulturi, čak i spomenici prate raskoš – prave se skulpture u prirodnoj veličini, često prikazuju pokojnika kako sedi za bogatom trpezom. Groblja su mesta života, sećanja i identiteta. Često izgledaju kao mali gradovi, gde svaka grobnica nosi priču o onome ko je u njoj sahranjen.
Sve ovo može delovati neobično, pa čak i šokantno onima koji dolaze iz drugačijih tradicija, ali iz romske perspektive, to je najviši čin poštovanja prema preminulom. Ove sahrane nisu samo raskošne, već duboko simbolične, ispunjene značenjem, ritualima i emocijama. Smrt nije kraj, već početak novog poglavlja, i zato, u očima mnogih Roma, ona zaslužuje da bude proslavljena sa istom radošću kojom se slavi život.