Jednog sunčanog dana koji je trebalo da bude običan porodični izlet u prirodi, dogodila se noćna mora koju nijedan roditelj ne može ni da zamisli nestanak djeteta.
U leto 1912. godine, četvorogodišnji dečak Bobi Dunbar iz Lusijane nestao je tokom porodičnog izleta na Swayze Lake, močvarno područje prepuno aligatora. Tog dana njegova majka Lesli pripremala je ručak, dok je otac Persi nakratko otišao u grad. Bobi je otišao s grupom dece i odraslim prijateljem porodice da gledaju pecanje, ali se nikada nije vratio. Kada se ostali vratili, Lesli je primetila da Bobi nije među njima. Time je započela jedna od najčudnijih i najkontroverznijih potraga za nestalim detetom u američkoj istoriji.
- Potraga je odmah organizovana – pretraženi su voda i močvarno područje, korišćene su metalne kuke, eksploziv, pa čak i lov na aligatore. Međutim, telo nije pronađeno. Ubrzo je postala sve prisutnija teorija da je dečak otet, a pronađeni otisci dečijih stopala u blatu koji su vodili ka železničkom mostu pojačali su te sumnje.
Roditelji su ponudili nagradu od 5.000 dolara, što je uz dodatne donacije građana iznosilo ogromnu svotu – oko 150.000 dolara u današnjoj vrednosti. Mediji su se brzo uključili, pa je slučaj postao nacionalna senzacija. Fotografije dečaka i opis njegovih specifičnih fizičkih osobina, uključujući ožiljak na palcu leve noge, distribuirani su širom juga Sjedinjenih Država.
Nakon osam meseci, u gradiću Kolumbija u Misisipiju primećen je dečak koji je odgovarao opisu. Bio je u pratnji putujućeg radnika po imenu Vilijam Kantvel Valters. Valters je tvrdio da je dečak sin njegovog brata i da se zove Brus Anderson. Ubrzo se javila i žena po imenu Džulija Anderson, koja je tvrdila da je dečak njen sin i da ga je privremeno poverila Valtersu.
- Roditelji, Lesli i Persi Dunbar, otputovali su u Misisipi kako bi identifikovali dete. Iako su neki mediji preneli dirljiv susret između majke i dečaka, drugi su tvrdili da je Lesli u početku bila nesigurna i da je dečak govorio da se zove Brus i odbijao da je prihvati kao majku. Nakon drugog susreta, Lesli ga je okupala i, pronašavši telesne karakteristike svog sina, bila je uverena da je to Bobi. Dečak je ubrzo prihvatio da ga zovu Bobi i vratio se s njima kući, gde je dočekan uz slavlje.
Valters je uhapšen i optužen za otmicu. On je tvrdio da nije kriv i da Dunbari znaju da dečak nije njihov sin. Iz zatvora je poslao pismo u kojem ih preklinje da dovedu Džuliju Anderson kako bi identifikovala dete. U pismu navodi da zna da će možda izgubiti život zbog njihove odluke.
Džulija je zaista kasnije stigla, ali bez podrške advokata, svedoka ili bilo kakve pomoći. Pokazano joj je nekoliko dečaka, a njena nesigurnost u identifikaciji dodatno je oslabila njen slučaj. Javnost i sud nisu stali na njenu stranu. Valters je osuđen, ali izbegao smrtnu kaznu – završio je u zatvoru.
Dečak je do kraja života živeo kao Bobi Dunbar. Međutim, decenijama kasnije, potomci obe porodice su pokrenuli DNK analize. Testovi su pokazali da dečak koji je odrastao kao Bobi Dunbar – nije imao nikakvo genetsko srodstvo s porodicom Dunbar. Bio je, zapravo, Brus Anderson.
Taj DNK dokaz srušio je više od jednog veka uverenja i otvorio još teža pitanja: šta se dogodilo pravom Bobiju Dunbaru? Da li je stradao u močvari ili zaista bio otet i nestao bez traga Istina o njegovoj sudbini do danas ostaje nepoznata.