Nervoznim pokretom protrljala je slepoočnice. Pogled njenih tamno-plavih očiju odavao je umor, koji se oslikavao u blago zamućenom pogledu. Adison Pakard sa svojih dvadeset sedam godina više je podsećala na devojčurak koji se sprema za neki ispit, nego na najvažnijeg partnera advokatske kancelarije koju je osnovao još njen pradeda.
Svetloplava kosa bila je upletena u jednu gustu pletenicu. Najlepši ukras na njenom nežnom, srcolikom licu bile su krupne modre oči, oivičene gustim, tamnim trepavicama. Imala je mali, prav nos i puna usta, nežno izvijena u šarmantan luk.
Protegia je svoje duge noge, koje su gotovo potpuno bile utrnule nakon dugog sedenja za ogromnim hrastovim stolom. Nastavila je da gleda zamišljeno u papire na stolu. Ponoć je uveliko prošla, a ona nije bila ništa bliže odgovoru, nego kad je pre pet sati sela za ovaj sto.
Tog popodneva, velika izdavačka kuća “Bedford”, zatražila je od njih pravne usluge. Bio je to jedan veći projekat, lanac koji je svakim danom rastao sve više. “Bedford” je kao grabljivac gušio druge izdavačke kuće, slabio ih i na kraju kupovao po vrlo niskim cenama. Nije želela da ih zastupa. Po nekim pravnim aktima, ono što su radili je bilo potpuno legalno. Ipak, ona nije želela ovaj slučaj.
Dođavola, mogao je to da radi i Aleks. On je odličan advokat, a trenutno ima mnogo manje posla od mene, pomislila je Ijutito.
Zagnjurila je glavu među šake. Vraćala se polako na popodne pokušavajući da nađe nit koja će joj makar malo razjasniti zašto joj je deda natovario ovaj posao.
