Mnogo puta, tokom svog odrastanja, mama mi je govorila da sam joj uništila život. I to nije bilo samo izjava u trenutku besa, već nešto što je ona zaista verovala, kao da je moje postojanje bilo preveliki teret na njena pleća. Možda nije bila ni svesna toga, ali za nju, moj dolazak na svet bio je nešto što je potpuno promenilo tok njenog života. Kada je već imala troje dece i pomislila da je završila sa roditeljstvom, stigla sam ja. Iako nije to objašnjavala na način na koji bi trebalo, bilo je jasno da je osećala da je na neki način ograničena, da je njena sloboda i pažnja bila oduzeta time što je morala da se brine za još jedno dete. To je, naravno, ostavilo dubok trag u mom životu.
Jedna od najranijih uspomena koju imam vezana je za to vreme. Sećam se kako sam prilazila svojoj majci, želeći da me pomazi, a ona me samo gurnula i rekla: “Skloni se, ostavi me na miru, ti si očeva. Idi kod njega.” Bio je to trenutak koji mi je ostao urezan u sećanju, jer, dok sam bila dete, nisam mogla da shvatim zašto je bila tako hladna i distancirana. Danas, kao majka jedne 16-godišnje devojčice, ne mogu da shvatim kako je bilo moguće da je dopuštala da se njeno dete igra sa nožem, ali to je samo jedan od mnogo trenutaka koji su oblikovali moju percepciju nje i njenog ponašanja.
- Na primer, postoji jedna slika sa porodičnog piknika na kojoj imam oko tri godine. Na slici držim nož, dok me ona, spokojna i smirena, posmatra. Tek sada, kada imam sopstvenu decu, pitam se šta joj je zapravo prolazilo kroz glavu u tom trenutku. Kako je mogla dozvoliti da se njeno malo dete igra s nečim tako opasnim? Danas je jasno da je bila potpuno posvećena svom neprestanom traganju za pažnjom i divljenjem, bez obzira na to što je morala da zanemari svoje vlastite decu u tom procesu.
Kler Vitfild, književnica koja je napisala esej o narcisoidnoj majci, u kojem je razmatrala upravo ovakve situacije, otkriva duboku unutrašnju borbu koju je doživela zbog majčinske distanciranosti i sebičnosti. Kler opisuje kako je njena majka bila u centru svog sveta, a deca su bila samo sporedni likovi, ljudi koje je trebalo držati pod kontrolom, koji su služili samo kao objekti. Njena mama je očajnički želela biti zvezda filma, dok su njeni sinovi i ćerke bili samo anonimni statisti. Svaka prilika koju bi imali da uvedu svoje prijatelje u kuću bila je prilika za nju da bude u centru pažnje, da se prikazuje i zabavlja, koristeći svu svoju harizmu i šarm. Međutim, to je vrlo često imalo i negativne posledice, jer je, ako joj to nije polazilo za rukom, izazivala svađe sa mojim ocem ili naprosto pravila haos, samo da bi svi gledali u nju.
Sećam se kako sam bila svesna da majka nije bila kao druge žene koje su bile nežne prema svojoj deci. Ona je bila, zapravo, hladna, nepristupačna i, često, čak nemilosrdna. U nekim trenucima, nisam znala šta da mislim, jer je uvek menjala svoje iskaze. Na primer, kada je pas kojeg smo imali nestao, nikada nisam saznala pravu istinu o tome šta se desilo. Moja sestra se dobro sećala toga, ali mama je poricala da je ikada vikala na mene zbog toga. Uvek sam se osećala kao da su svi moji pokušaji da dobijem odgovor ili pojašnjenje bili uzaludni, kao da je sve bilo zamišljeno da ostane zagonetno.
Kao što to obično biva sa narcisima, moja mama nije pokazivala nikakvo kajanje, čak ni na samrti. Kada je umirala, još uvek je imala sposobnost da izazove konflikt. Bila sam odrasla žena, u srećnom braku, s detetom i dobrim poslom, ali sve to nije bilo dovoljno da obuzda njen uticaj na mene. I dalje je izazivala u meni osećanja koje sam godinama potiskivala. Na samrti, dok sam pokušavala da budem pažljiva i brižna ćerka, ona mi je, između ostalog, hladno rekla: “Možeš da ideš”. A zatim, drugi put, napala me zbog toga što sam kao dete odustala od časova klavira. Njene reči su me dotakle, ali nisam im dopuštala da pokažu emocije, kao što sam to radila sve do tada. Iako sam imala 37 godina, ponašala sam se kao ona mala devojčica, koja je imala samo jednu želju: da je voli.
Kroz sve to, postajala sam sve više nesvesna kako je njen negativni uticaj oblikovao moju sposobnost da se nosim sa sopstvenim osećanjima i životom. Godinama sam živela pod njenim kritikama, verujući da ništa ne radim dobro, da nisam dovoljno dobra, da nisam ispunila očekivanja koja su mi bila postavljena. U tom procesu, nisam naučila da kažem “ne”, jer sam stalno želela da budem odobrena od drugih, kao što sam tražila od nje. Iako su moji roditelji živeli pod različitim okolnostima – moj otac u mornarici, koji nije mogao da se bori protiv njene dominacije, a mama je bila u stalnoj potrazi za pažnjom – sve to je oblikovalo moj odnos prema ljudima, prema muškarcima, prema sebi.
Na fakultetu sam bila izgubljena, jer nisam znala kako da živim život za sebe. Upoznavanje sa različitim muškarcima koji su me loše tretirali samo je nastavilo obrazac mog detinjstva. Moje izbore nisu oblikovali moji stvarni želje, već moj neprestan strah da ću biti odbačena, napustila. Kada sam postala samohrana majka, život je postao još teži, a podrške od porodice nije bilo.
- Tek kada sam upoznala svog sadašnjeg muža, Dankana, 2007. godine, moj život je počeo da se menja na bolje. On je postao moj oslonac, i kroz njega sam počela da se izdižem iznad svega što mi je majka ostavila. Moj odnos sa majkom se srozavao, ali je moj život sa Dankanom bio mnogo bolji, jer je on zaista verovao u mene.
Nakon što je moja majka preminula, osećala sam se kao da je sav teret nestao sa mojih pleća. Međutim, nisu svi moji problemi nestali zajedno sa njom. Mnoge duboke emocije su isplivale iz mene i počela sam da se raspadam. Bile su to decenije potisnutog besa, tuge, i nesanice. Moja ćerka i muž su me gledali kako se raspadam, a ja sam bila nesvesna toga, sve dok nisam potražila pomoć.
Iako je ostavila novac za kuhinju, umesto da ga iskoristim kako je želela, iskoristila sam ga za kurs kreativnog pisanja, jer je to bio moj način da preuzmem kontrolu nad sopstvenim životom. Pisanje mi je omogućilo da se oslobodim, da se setim svih onih stvari koje su mi bile potisnute godinama. To je bio moj način da pronađem sebi unutrašnju slobodu i ponovo postanem osoba koja može da se nosi sa životom.
