Moj brak, koji je trajao nešto manje od četiri godine, završio se naglo i bolno, barem sa njene strane, jer sam je ja, u svojoj odlučnosti i uverenju da radim ono što je najbolje za mene i moju porodicu, jednostavno – oterao. Razlog je bio, barem tada mi se činilo, sasvim opravdan i neizbežan.
Moji roditelji, izuzetno imućni i ugledni ljudi, od malih nogu su mi usađivali ideju da je od presudne važnosti imati naslednika, muškog potomka, sina koji će nastaviti našu lozu i tradiciju, čuvati porodično ime i imanje, i jednog dana preuzeti sve što su generacije pre nas stvarale. Moja supruga, koliko god da sam je voleo – a voleo sam je iskreno i duboko – nije bila u stanju da mi to pruži. Prošlo je nekoliko godina braka, a trudnoće nije bilo, ni naznake, ni nade. Svaka poseta lekarima, svaki pokušaj da otkrijemo razlog njene nemogućnosti da zatrudni, svaka nada da će se možda ipak desiti čudo, završavala bi se razočaranjem.
- Na kraju, uz punu podršku svojih roditelja, doneo sam konačnu odluku – razvod. Možda bi neko rekao da sam surov, možda bi neko tvrdio da je ljubav trebalo da pobedi, ali ja tada nisam tako razmišljao. Smatrao sam da je to nešto što se jednostavno mora dogoditi. I tako, ona je otišla iz mog života, sama, slomljena, dok sam ja nastavio dalje, verujući da činim ono što je ispravno.
Međutim, život je nepredvidiv, sudbina ima svoje načine da nas iznenadi i postavi pred nas pitanja na koja možda nikada nećemo dobiti odgovore. Dve godine nakon našeg razvoda, nisam čuo ništa o njoj. Nije mi se javljala, niti sam imao potrebu da saznajem kako joj ide. A onda, juče, potpuno neočekivano, video sam je.
Šetala je gradom, ali nije bila sama. Pored nje je bio njen novi muž, čovek koga nisam poznavao, a ispred njih – dečija kolica, ali ne bilo kakva. Bili su to dupla kolica, namenjena blizancima. Srce mi je zastalo na trenutak, a u sledećem otkucaju već sam osećao kako mi krv struji kroz telo brže nego ikada. Kada sam spustio pogled i video dvoje dece, male, krhke, nevine, u tom trenutku mi se učinilo da gledam sopstvene fotografije iz detinjstva. Taj oblik lica, te oči, ta kosa – kao da su to bile moje crte, preslikane i sačuvane u njihovim malim telima.
- Misao mi je prostrujala kroz um brže nego što sam mogao da je obuzdam – da li je moguće da je bila trudna kada sam je oterao? Da li sam u svojoj potrebi da obezbedim naslednika zapravo već imao ono što sam želeo, ali nisam imao strpljenja da sačekam? U tom trenutku, noge su mi postale teške, a usta su mi se osušila. Morao sam da znam.
Napraviću samo jedan korak, zaustaviću je, pitaću je, tražiću istinu. Ali pre nego što sam to učinio, ona je okrenula glavu, sklonila pogled s mene, podigla bradu i produžila dalje, kao da ne postojim. Kao da nikada nismo proveli zajedno osam godina – četiri godine zaljubljenosti i četiri godine braka. Kao da me nikada nije volela, kao da joj nikada nisam značio ništa.
A sumnja me izjeda. Proganja me. Uznemirava. Ne da mi mira. Šta ako su stvarno moji?