Nikolas Čendler je sedeo na terasi Votsonove „male vile za odmor” i poželeo je da može biti neko drugi. Bilo ko drugi. Sedeo je na terasi usred tog raja, ali menjao bi se sa bilo kim čije ime nije bilo Nikolas Čendler.
Znao je, u stvari, da bi se mnogi menjali sa njim. „Nema ništa loše u tome što si Nikolas Čendler i da potrošiš koji od njegovih silnih miliona”, oni bi verovatno rekli, ali, naravno, strašno bi pogrešili. Ima stvari koje se novcem ne mogu kupiti. Ugled, na primer. Duševni mir, na primer. Sloboda.
Nikolas je ustao, prišao ogradi i zagledao se u svetlucavu vodenu površinu zaliva Onamahu. Čamci i jedrilice će uskoro preplaviti površinu iza rta. Na drugim plažama duž zaliva plivači će iskoristiti blage talase i uživati u surfingu, ali na ovom delu plaže koja je pripadala Halu Votsonu, neće biti ni jednog kupača. Ovo je bio privatan posed i Nikolas se osećao tu kao da je na nekom pustom ostrvu.
Samo zbog obećanja da će imati apsolutan mir, Nikolas je prihvatio Halov predlog da provede izvesno vreme u njegovoj vili na ostrvu Oahu. Bio je toliko daleko od kuće koliko je mogao da bude, a da ne napusti Sjedinjene Države. Zabranili su mu da napusti Sjedinjene Države. Iako je od tada prošlo tri nedelje još uvek je mogao da čuje reči okružnog, bostonskog tužioca: „Ne pokušavajte da napustite zemlju, Čendleru. Niste još slobodni. Nikada nećete biti slobodni, ako se ja pitam.”
I tako je sada bio ovde, okružen cvećem, suncem, zlatnim peskom… i sećanjima. Sećanjima koja će, ako bude imao sreće, vremenom izbledeti… sećanjima koje će ga ddveka progoniti ako ne bude imao sreće.
Pažnju mu privuče neki pokret na obali. Za trenutak je pomislio da mu se učinilo da vidi konture jedne vitke, mlade žene. Sišao je sa terase i krenuo prema plaži. Ona kontura devojke je nestala. Mora da mu se pričinilo.
Možda je bio usamljen i podvesno maštao o nekoj ženi koja bi bila u stanju da mu prekrati samovanje.