U današnjem članku govorićemo o jednoj od najpoznatijih televizijskih urednica u Srbiji Oliveri Kovačević, koja i pored velike medijske prisutnosti uspeva da vešto sakrije svoj privatni život od radoznalih pogleda javnosti.
Njena prisutnost na društvenim mrežama je diskretna, a fotografije sa porodicom prava su retkost. Ipak, jednom prilikom napravila je izuzetak i sa javnošću podelila deo porodične intime, što je izmamilo pažnju njenih brojnih poštovalaca.Tom prilikom, javnosti je po prvi put pružen uvid u to kako izgleda njen brat, ali i u detalje koje je ranije ljubomorno čuvala samo za sebe.
- Ispričala je zanimljivu anegdotu iz detinjstva, koja je otkrila složen i blizak odnos koji je imala sa bratom. Kazala je da ga je čuvala, ali istovremeno koristila priliku da ga, kako je rekla, „kažnjava na kvarno“. Iako zvuči grubo, iz njenog tona se jasno može osetiti topla ironija i duhovita nota kojom je obojila te dečje nestašluke.
Opisala je kako je u detinjstvu često bila sklona tome da brata udari krišom, a zatim ga ucenjuje da ne sme da je prijavi. Kao da joj je bila draga i pomalo smešna njegova nespretnost, priznaje da je volela kada bi pao s bicikla. Iako na prvi pogled ove izjave mogu delovati strogo, one zapravo oslikavaju jedan vrlo realan i živ portret dečje dinamike između brata i sestre u ranom uzrastu – pun šala, nestašluka i sitnih nadmudrivanja.
Kroz priču o svom detinjstvu oslikava i atmosferu mesta u kojem je odrasla. Govori o ravnici, o „treperenju“ koje je stalno prisutno u tim krajevima – leti zbog nesnosne vrućine, a zimi zbog oštrog severca. Ravničarski pejzaž je za nju više od običnog mesta – to je emocionalni ambijent koji nosi simboliku njene mladosti. Pominje i svoje snove koje je, kako kaže, „sanjala kroz bakin prozor“, što sugeriše na poseban odnos s porodicom, kao i na melanholičnu ali bogatu unutrašnju sliku jednog detinjstva.
- Još jedan zanimljiv detalj koji je podelila odnosi se na njene tinejdžerske dane. Naime, otkrila je da bi, kada bi izlazila uveče, podižući suknju pretvarala je u minić tek kada bi se dovoljno udaljila od kuće – tipičan gest mladalačke potrebe za slobodom, ali i pokazatelj poštovanja prema kućnim pravilima i porodičnim vrednostima.
Iako se o njenoj užoj porodici zna vrlo malo, u retkim prilikama osvrnula se i na svoju bratanicu Minu, koju izuzetno ceni i sa kojom je u prisnom odnosu. Mina joj povremeno pomaže u nekim zadacima, a Olivera je opisuje kao vrednu i angažovanu devojku. Ipak, priznaje da ih često kritikuje, posebno kada je reč o učenju.
Naglasila je da često zna da „zanoveta“ kada ne polože neki ispit, ali to radi jer veruje da je obrazovanje jedno od najvažnijih oruđa koje mlada osoba može da poseduje. Smatra da je njena dužnost, kao starije osobe i člana porodice, da insistira na učenju i da ih podseća koliko je to važno za njihovu budućnost. U tome ne vidi zakeranje, već brigu i odgovornost.
Kroz sve ove detalje stiče se utisak o ženi koja i pored svoje jake medijske uloge i bogate karijere, ne zaboravlja svoje korene, porodicu i vrednosti koje je oblikuju. Njen odnos prema bratu i bratanici otkriva iskrenu bliskost, protkanu humorom, kritikom, ali i podrškom.
Olivera Kovačević ostaje dosledna sebi – ne pravi senzaciju od privatnog života, ali u retkim trenucima iskrenosti pruža dubok uvid u ono što je istinski važno: porodica, sećanja iz detinjstva, i lične vrednosti koje nosi kroz život. Ovakva priča, iako naizgled jednostavna, govori mnogo – o ljubavi, odrastanju, i vezi koja se ne može prikazati fotografijom, već samo rečima, pogledima i sećanjima.