Letela je usred noći privatnim avionom, za koji je dala poslednju paru. Lice bez šminke zaklonila je širokim obodom šešira, a kosu je skupila u punđu. Na sebi je imala jednostavan crni kaput i crne pantalone. Izgledala je kao žena koja ne želi da privlači poglede, koja mora da se krije. Da ju je pilot bolje pogledao, video bi njen bled ten i drhtavu ruku kojom je držala kofer. Možda čak i njene sjajne, plave oči i odlučnu bradu. Ali nije. Jedva da ju je pogledao kad je ušla. Zapravo, učinio je upravo ono za šta ga je Džili tako papreno platila. 1 sad je ovde, ukočena od napetosti, bojažljivo gledajući kroz prozor aviona u tamu noći. Uskoro treba da slete na Siciliju, a Džili je imala loš osećaj u stomaku. Sklopljenih očiju naslonila je glavu na jastuk, duboko uzdahnuvši. Niko je neće zaustaviti. Niko ne zna da ona dolazi. Poslednjih meseci naučila je da se osvrće, da ne spominje imena, ne daje lične podatke i da plaća isključivo kesom. Zarad sopstvene bezbednosti trudila se da bude apsolutno anonimna. A ipak, vraća se nazad na Siciliju. Ono što je za mnoge bio raj, za nju je bio zatvor. Ali ne još dugo. tešila se. U nekom trenutku učiniće ono što je neophodno. Ipak, prvo je želela da poseti majku. Prvi put posle šest dugih meseci… Kopilot je ušao u kabinu da najavi sletanje i da je obavesti da je čeka automobil. Govorio je engleski s jakim italijanskim akcentom. Odgovorila mu je takođe na engleskom iako je odlično vladala italijanskim. Pitala se kako bi reagovao da je znao ko je ona. Ali ništa od njenih dokumenata nije ukazivalo na njen pravi identitet.
