Ja sam Daniel, imam 59 godina, i nikada mi se nije sviđao izraz “očuh”. Nisam se oženio svojom ženom sa idejom da budem pola roditelja njenim dvema ćerkama. Od prvog dana sam ih voleo i tretirao kao svoje. Plaćao sam im proteze za zube, fudbalske uniforme i letnje kampove. Vozio ih u školu, na preglede kod lekara, bio tu za kasnonoćne razgovore o momcima, fakultetu i životu.
Nisam pokušavao da zamenim njihovog oca — čoveka koji im nikada nije kupio ni sladoled. Samo sam popunio prazninu koju je on ostavio.
Ali, bez obzira koliko godina je prošlo, držale su me na distanci. Uvek su jasno pokazivale da nisam zaista deo porodice. Zahvaljivale su mi za sve što sam činio, ali više kao da sam bio neki ljubazan komšija, a ne roditelj. Rođendani su prolazili bez ijedne čestitke sa rečju „tata“. Gutao sam to, govoreći sebi da je ljubav maraton. Ali prošlog meseca, nešto je puklo.
Starija, Sarah, udavala se. Već sam platio više od 12.000 dolara za zakup sale i ketering. Pa sam je blago pitao da li ću je ja voditi do oltara. Nasmijala se i rekla: „Oh… pa, ne. Mislila sam da će to uraditi moj pravi tata. Mislim, bez uvrede — jednostavno, ne bi bilo u redu.”
Mlađa, Mia, upravo je primljena na skupi fakultet u drugoj državi. Poslala mi je poruku sa linkom za plaćanje školarine. Bez pozdrava, bez zahvalnosti — samo: „Rok do 1. jula.“ Te večeri sam prestao da budem bankomat.
Seo sam ih, pogledao pravo u oči i rekao:
„Voleo sam vas kao da ste moje. Ne godinu, ne pet — petnaest. Ali ljubav bez poštovanja nije odnos. To je transakcija. I ja više neću ulagati u nekoga ko me ne vidi kao deo porodice.”
Izgledale su šokirano. Kao da im je bankomat prvi put progovorio.
„Sarah, želiš da te ‘pravi tata’ isprati do oltara U redu. Ali onda neka on plati i ostatak svadbe. A Mia, nazovi svog ‘pravog tatu’ za pomoć oko školarine. Ja više neću finansirati svoje odbacivanje.”
Nastao je muk. Onaj duboki, teški muk koji nastupi kada neko prestane da podržava laž u kojoj su svi živeli.
U početku su bile besne. Optužile su me da sam sitničav. Hladan. Ali nedelju dana kasnije, Sarah je došla na moja vrata — bez šminke, bez ponosa, samo suze.
„Nisam to ranije shvatala,“ rekla je. „Ali sada shvatam. Ti si uvek bio tu. A mi smo se ponašale kao da si nebitan.”
Nisam joj rekao „Jesam ti rekao“. Samo sam otvorio vrata i zagrlio je, kao i uvek.
Ali sada, ostao mi je taj gorak ukus, koji njihovo iznenadno prosvetljenje ne može da izbriše.
Da li sam preterao time što sam ih naterao da se osećaju loše na tako grub način? Ima li ovaj odnos sada šanse?
The post “Odgajio sam svoje dve pastorke kao da su moje rođene…” appeared first on Zdravlje priroda.